"Јал' како ћеш мене погубити;
„Други ћу ти мегдан оставити
„А под мојом под вренђијом кулом,
„Нек ми види вијерница љуба,
„Ја како ћу, Туре, погинути,
"Јал' како ћу тебе погубити;
„Трећи ћу ти мегдан оставити
„Под Кунаром у пољу Котару,
„А на међи Турској и каурској,
„Ђе је земља крви пожељела,
„Гавранови од јунака меса;
"Дођ' Алиле, ђе је тебе драго;
„Ако ли ми на мегдан не смијеш,
„А ти узми дивчик и повјесмо
вретено дрва шимширова, „Па ми преди гаће и кошуљу, „Да не мучим љубе Анђелије." Кад Алилу књига допанула, Стојећи је Туре проучило, Па се скиде низ бијелу кулу, Невесело по авлији шета, Подметнуло руке под пазуке; Ал' ето ти од Кладуше Муја, Иде Турчин са зелене лонце, Пригрнуо зелену мавлуту, Гледа сина нејака Алила, Па га пита силна потурица : „Што је сине, дијете Алиле! „Ко л' те зове на мегдан јуначки, „Те си га се, сине, препануо? „Каж' бабајку јутрос на уранку?"
Алил с' вати руком у џепове,
Те му даде лист књиге бијеле.
Кад је Мујо књигу проучио,
Те виђео, што се у њој пише,
Он се руком у џепове маши,
Те извади дванаест дуката,
Те их даде младу књигоноши,
Па му 'вако Мујо говораше:
„Чујеш мене, млади каурине!
„Поздрави ми од Котара Јанка,
„Нек ме чека под Кунар-планином,
„Довешћу му мојега Алила
„У неђељу, која прва дође,
„Нек сабљама мегдан подијеле."
Па он оде на бијелу кулу,
А довати дивит и хартију,
Оде писатʼ књиге на кољену:
Прву Турчин књигу накитио,
Те је шаље у Коваче равне
На Турчина Ковачину Рама:
„О даица, Ковачина Рамо!
„Покупи ми по равну Ковачу
Пет стотина силних Ковачана,
„Хајде шњима ка кршној Кладуши
„А под моју под вренђију кулу, „Јера зове од Котара Јанко
Та Алила на мегдан мојега,
„Да Алилу будеш у невољу."
Другу Мујо књигу накитио,
Те је шаље у Лику крваву
На Турчина Личанина Тала: 1
О амиџа, Личанине Тале! „Покупи ми по Лици крвавој „Пет стотина коња и јунака, „Хајде шњима ка-кршној Кладуши „А пред моју пред бијелу кулу, „Јера зове од Котара Јанко „Та Алила на мегдан мојега, „Да му будеш с десна у полицу. Трећу Мујо књигу накитио, Те је шаље у Наке крваве На Турчина Накић-Ибрахима : „Побратиме Накић-Ибрахиме! „Покупи ми по Наку крваву „Пет стотина коња и јунака, „Хајде шњима ка кршној Кладуши „А пред моју пред бијелу кулу, „Јера зове од Котара Јанко
Та Алила на мегдан мојега, „Да синовцу будеш у невољу." А четврту књигу оправио, Посла књигу у Турску Удбину На сестрића Танковић-Османа : О сестрићу, Танковић-Османе! „Покупи ми по вашој Удбини „Удбинскијех на гласу јунака
„На пријепис пет стотина друга,
Хајде шњима ка кршној Кладуши
„А под моју под вренгију кулу,
„Јера зове од Котара Јанко
„Та Алила на мегдан мојега,
„Да Алилу будеш у невољу.
Када Мујо књиге растурио,
Мало сједе на бијелој кули,
Али стаде јека испријека,
Зачуше се јасни таламбаси,
Гледну Мујо пољу у ширину,
Силна војска поље притиснула
И пред њоме двије поглавице,
Једно бјеше Будалина Тале,
А друго је Ковачина Рамо,
Шњима равна хиљада јунака;
Далеко их Мујо сусретнуо,
Аге води на вренгију кулу,
Силну војску у пољу устави.
Мало стаде, за дуго не било,
Алʼ ето ти Накић-Ибрахима
И са њиме Танковић-Османа,
Они воде хиљаду јунака,
Њих далеко Алил сусретнуо,
Силну војску у пољу устави,
Аге води на бијелу кулу,
Шњима Мујо сједе пити вино,
А Алил се оде оправљати,
Облачити рухо и оружје:
Он обуче танану кошуљу,
По кошуљи кадивли ђечерму,
По ђечерми зелену доламу,чиний
По долами токе Мркоњића,
Од јунака Петра Мркоњића порака
У Кунари високој планини;
До кољена у срму облите,
Од кољена златом извезене;
Па опаса мукадем-појаса,
А за појас девет самокреса,
Сви у суво заливани злато,
А покрај њих ножа пламенита,
А на бедро сабљу оковану,
А на главу калпак и челенке,
А покрај њих валку позлаћену,
И пригрну диван-кабаницу
Са сувијем окићену златом,
Па се скиде низ бијелу кулу,
А слуге му ђога изведоше,
Те се ђогу на рамена баци,
Па се спусти пољу у ордију,
Те он крену силовиту војску,
Привати се Кунаре планине,
Ту их стиже од Кладуше Мујо
И са њиме Турске поглавице.
Куновицу гору прејездише,
Спустише се у поље Котарско,
Али Јанко дош'о на биљегу,
Са Јанком су четири сердара,
Сва четири од равна Котара,
И са њима дв'је хиљаде војске
Котарана на гласу јунака.
Каде Турци у поље дођоше,
Те се мало рахат учинише
Јанко зове нејака Стојана:
„О мој сине, дијете Стојане!
„Иди, сине, у Турску ордију,
|