„Те поздрави од Кладуше Муја,
„Нек изведе нејака Алила,
„Нек изведе пољу на биљегу,
„Да сабљама мегдан под'јелимо,
„Нека виде војске обадвије,
"Ко ће коме очи преварити,
„Ко ли кога прије погубити."
Хитро га је Стојан послушао,
Те отиде у Турску ордију
Пред чадора од Кладуше Муја,
Пред Мујом се смјерно поклонио,
А вели му силна потурица :
Јанково копиле?
„Што ли те је оправио Јанко ?”
Вели њему Јанковић Стојане:
„Да ти кажем од њега поздравље,
„Да изведеш твојега Алила
„На биљегу њему на мегдана,
„Да сабљама мегдан подијеле."
Њему рече од Кладуше Мујо:
,Хоћу, сине, Јанково копиле,
Сад ће Алил на мегдан изићи;"
Па он скочи на ноге лагане,
Те опреми нејака Алила,
Изведе му ђога дебелога,
Те се Туре на ђогина баци,
Поносито на биљегу дође,
Оде чекат од Котара Јанка ;
Десне њему стране до рамена, До рамена Ковачина Рамо
И до Рама Будалина Тале,
А с лијеве стране до рамена
Стоји Туре Накић Ибрахиме
И до њега, Танковић Османе,
А за њима Мујо пристајаше,
А за Мујом дв'је стотине друга,
Иду виђет', побит' како ће се; и)
Ал' ето ти од Котара Јанка
На кулашу коњу помамноме,
Носи бојно копље на рамену ;
С десне њему стране у полицу
До рамена сердар Смиљанићу
И до њега Сењанин Иване;
А с лијеве стране у полицу
До рамена Мандушићу Вуче
А до Вука Шарићу Цвијане,
А за њима Стојан пристајаше
На његову вранцу помамноме,
За њим иду млади Котарани.
Каде Јанко на биљегу дође,
Он дозива нејака Алила:
„Чујеш ли ме, дијете Алиле!
„Удри прије, да ти жао није.”
Али вели дијете Алиле:
, Удри прије, од Котара Јанко,
„Твој је мегдан, твоје позивање."
Кад то зачу од Котара Јанко,
Он покупи дизгене кулашу,
А удри га чизмом и мамузом,
21) У говору бисе казало: Иду да виде, како ће се побиши.
Оде кулаш пољем подиграват,
Јанко скиде копље са рамена,
Упусти га у прси Алилу;
Но је Туре јунак на мегдану,
У руке му копље уватило,
Пребило га на дв'је половине,
Па потеже копље костоловку,
На Јанка га Туре упустило;
Јанко има коња од мегдана,
Кулаш бјеше хендек ископао,
Два б’Алила онђе укопао,
Па се кулаш слеже у хендека,
Те га Туре копљем претурило,
И у земљи копље саломило.
А кад бојна копља изломите,
Јанко трже мача зеленога,
Алил трже сабљу димишћију,
Један другом јуриш учинише,
Ману Алил, а дочека Јанко,
На мач оштру сабљу дочекао,
На двије је поле пресјекао,
И Алилу руку обранио,
Рука паде у зелену траву;
Други пут га ударио Јанко,
Удари га по бијелу лицу,
Одсјече му лице до вилице,
Синуше му зуби до ресице;
Трећи пут га ударио Јанко,
Пресјече га по свилену пасу,
Па га тури са коња ђогина.
Мили Боже, чуда великога!
Кад погибе Турска поглавица,
Наљути се млога породица,
Те у пољу заметнуше кавгу,
Ев' се бише половину дана,
Срби Турску крдисаше војску,
У Кунару гору наћераше.
Од Турака мало ко побјеже,
Осим курва на кулашу Тале
И са њиме Танковић Османе:
Од Србаља мало ко погибе,
Но се рани Шарићу Цвијане,
И нема им Мандушића Вука,
Њега тражи на кулашу Јанко,
Тражио га, па га помињаше:
„Бе си, Вуче, моја десна руко!
„Мене прође моје четовање."
Тек што Јанко у ријечи бјеше,
Ал ето ти Мандушића Вука
И он води од Кладуше Муја,
Везао му руке на опако,
Приведе га од Котара Јанку,
Па га Вуче њему поклонио:
„Ето, Јанко, од злата јабуке,
„Чини шњоме, што је тебе драго."
Јанко бјеше јуначко кољено,
Посла Муја у кршну Кладушу,
И овако њему говораше :
„Иди, Мујо, у кршну Кладушу,
„Лагат немој, веће право кажи,
„А џаба ти живот на мегдану.
Оде Турчин везан у Кладушу,
Јанко с друштвом ка бијелој кули',
Почасти их три четири дана,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста мрко пити вино
Са Стојаном на бијелој кули..
Женидба Стојана 22) Јанковића.
Још од зоре нема ни помена,
Удбињска се отворише врата,
И изиђе једна чета мала,
22) Мало прије сам напоменуѳ, да су Млечићи 1669 гоДине признали јунаштво Стојана Јанковића и поставили га сердаром над морлацима; послије су му одредили 20 дуката плате на мјесец и осим другијех различнијех поклона дали му златну колајну и два сина поставили му капетанима.. Био је 14 мјесеци роб у Цариграду, па њекако утече и дође здраво у Котаре; и послије опет бијући се с Турцима погинуо је од пушке. Од његове породице имају сад у Далмацији два брата, Борђије и Ћирјак, који осим многијех Другијех баштина у Котарима имају у Задру господску кућу. Име се Стојана Јанковића спомиње у пјесмама по свему народу нашему, а у Котарима се о њему много којешта и приповиједа. Као што је Г. Теодор Петрановић у магазину за годину; 1841 описао породицу Илије Смиљанића, онако би ваљало да ко опише и породицу Стојана Јанковића, а поменута његова два потомка имају за то сила писменијех свјеДочанства,
|