„Те ти проси од врата до врата;
„А кад дођеш двору Синанову,
„Скоро су га оставиле слуге,
„Хоће тебе ага устављати,
„Да му чиниш измет у оџаку,
„Устави се њему у оџаку,
„Те ти агу добро, синко, служи,
,,Не ћеш како Златку избавити.
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Прије зоре и данице сјајне
У подруме сакрише ђогина,
Па он скиде дивно одијело,
А обуче туцачке хаљине,
Кано један сужањ из тавнице,
А на главу капу продерану,
О рамену искрпљену торбу,
А у руке дренову батину;
Па он проси од врата до врата.
Сву Удбињу Стојан обредио,
А кад дође двору Синанову,
А то сједи ага Синан-ага
Пред његовом пребијелом кулом
У његову столу великоме;
Пред њиме се Стојан поклонио,
Цјелива му руку и кољено,
Па говори Јанковић Стојане:
„Господару, ага Синан-ага!
„А за Бога! сви ћемо пред Бога!
„Даруј мене сужња невољника!”
Бесједи му ага Синан-ага:
,0 чу ли ме, сужањ невољниче!
„Отклен ли си, од кога ли града? „Како ли се зовеш по имену ? „У чијој си тавнов'о тавници? ,.Код кака ли главна господара ?" Бесједи му Јанковић Стојане: „Господару, ага Синан-ага! „Ја сам јунак од’уд из крајине „Од Добуја града бијелога, „По имену од Добуја Мујо ; Тавнов’о сам у Задру бијелу „У онога Задранина бана, „Осјек'о се хиљаду дуката, „Девет стотинʼ јесам сакупио, „Још ми ваља купити стотину, „Да нијесам каурину дужан." Ал' бесједи ага Синан-ага: „Ој Бога ми, сужањ невољниче! „Бе с' тавнов’о, у којој тавници, „И ја 6' онђе мог'о тавновати „Гледајући на лицу твојему. " Вели њему Јанковић Стојане: „Господару, ага Синан-ага! „У којој сам тавнов’о тавници, „Бог ти не до онђе тавновати; „Што л' си моје лице замотрио, „Подавно се јесам испустио, „Те с умио и косу обријо, „И наијо љеба бијелога, „Напио се вина црвенога, „Нагледо се бијела свијета „И жаркога сунца и мјесеца;
„Те у лице крвце задобио."
Кад то зачу ага Синан-ага,
Машио се руком у џепове,
Те извади дванаест дуката,
Те их даде Јанковић-Стојану.
Па бесједи ага Синан-ага:
„Чујеш море, од Добуја Мујо!
„Мене јесу слуге оставиле,
„Не би ли се, море, погодио,
„Да ми чиниш измет у оџаку,
"Ево теби стотина дуката,
„Те с одужи Задранину бану?" То је Стојан једва дочекао,
Погоди се с агом у оџаку,
Чини измет за годину дана,
Ни ђе Златке, ни од Златке гласа,
А камо ли Златку да избави !
Онда с агом хесап учинио,
И хоћаше дома да отиде,
Уставља га ага Синан-ага :
„Вјерна слуго, од Добуја Мујо!
Остани ми и другу годину,
„Те ме служи у бијелу двору,
"Ево теби стотина дуката
И то Стојан једва дочекао,
Оста њему и другу годину.
Намири се и друга година,
Ни ђе Златке, ни од Златке гласа,
А камо ли Златку да избави!
Онда с агом хесап учинио,
Па он пође двору бијеломе,
Уставља га ага Синан-ага:
„Слуго моја, од Добуја Мујо!
„Служи мене и трећу годину
„За стотину жутијех дуката."
Оста Стојан и трећу годину.
Наврши се и трећа година,
Ни ђе Златке ни од Златке гласа,
Онда с агом хесап учинио,
И он пође свом бијелу двору,
Заиста се Златке проћи шћаше;
Доке аги ситна књига дође
Из Кладуше од Хрњице Муја:
,0 мој зете, ага Синан-ага!
„Женим брата Гојена Алила,
„Веће хајде мени у сватове,
Да ми будеш сватски старјешина,
„И поведи моју милу секу,
„Моју секу, твоју вјерну љубу."
А кад аги така књига дође,
Он уставља Јанковић-Стојана:
„Слуго моја, од Добуја Мујо!
„Остани ми у мојему двору
„За петнаест дана бијелијех,
"Ево теби петнаест дуката,
„Док отидем шури у сватове."
Оста Стојан још петнаест дана.
Опреми се ага Синан-ага,
Те он оде у кршну Кладушу;
У двору му нитко не остаде,
Него слуга Јанковић Стојане
И још једна танана робиња.
Данак прође, тавна ноћца дође,
Подигла се танана робиња
Готовити господску вечеру,
Да је носи Златки у кавезе;
Робињу је Стојан сестримио:
„Богом сестро, танана робињо!
Када Златки понесеш вечеру,
„Ти остави врата отворена,
„Да за тобом назорице уђем,
Не бил Златки лице сагледао:
„Ако Златки ја сагледам лице,
„Даћу теби стотину дуката.
Робиња је за Бога примила :
Каде Златки понесе вечеру,
Оставила врата отворена
Деветера једна за другијем,
За њом. Стојан назорице дође.
Таман Златка сједе за вечеру,
Дође Стојан Златки у кавеза;
А кад Златка сагледа Стојана,
Она скочи на ноге лагане,
Она врисну до Бога се чује.
Да кака је! јади је убили!
«Бепоте јој у свијету нема;
На њојзи је дивно одијело:
Једна глава, а два истивана;
Једне уши, а двоје минђуше;
Једно грло, три дробна ђердана;
Једно срце, два ћемера златна;
Једне ноге, двоје сандал-гаһe,
Око ногу куном постављене,
|