Каде шета, да је не кажу.ља;
Под њоме су два мека душека,
А око ње четири јастука.
Стојану је Златка бесједила:
„Курво слуго, од Добуја Мујо!
„Зар си, море, добро увардао,
Бе мог баба дома не имаде,
„Те си мени дош’о у кавеза?
„А да сада на чаршију викнем,
„Сад би лудо изгубио главу."
А њојзи је Стојан говорио:
„Стани мало, Златија ђевојко!
Ако сам ти дош’о у кавеза,
„Ништа теби наудити не ћу:
„Ја нијесам дош'о зларадице,
„Већ су мени аге досадиле
По кавама и по механама
Питајући све за твоје лице,
А ја фалим, а не знам, шта Фалим;
„Па сам дош’о, да ти виђу лице,
„Да знам сјутра, шта ћу пофалити."
Кад то зачу Златија ђевојка,
Она посла танану робињу
На сокака на воду студену,
А Стојану тихо бесједила:
„Сједи доље, моја вјерна слуго,
„Да заједно вечер вечерамо."
Сједе Стојан шњоме за вечеру,
А кад они вечер вечераше,
Бесједила Златија ђевојка:
„Слуго моја, од Добуја Мујо!
Кажи, море, је ли вјера тврда, „Бил’ме нешто вјерно послужио ? 295 „А дала бих теби доста блага.” Стојан јој се куне и преклиње : „Ој Бога ми, Златија ђевојко! „Јесте вјера тврђа од камена, „Камен би се студен растопио, „Невјере ти не бих учинио.’ Онда Златка њему бесјеђаше: „Моја слуго, од Добуја Мујо! „Да отидеш ноћас у Котаре „До бијеле Јанковића куле, „Те ми кажи Јанковић-Стојану, „Нека трчи
„Ја ли ноћас, ја ли баш никада.
„Нек ме води ноћас у Котаре;
„Ја нијесам лица одгојила
„За Удбињских младијех Турака,
„Већ за ђида Јанковић-Стојана.
„Робињу ћу са собом водити,
„А ти, слуго, од Добуја Мујо,
„Ти избери једног добра коња,
„Купи блага, колико ти драго,
„И још руха, кака теби драго,
Па ти бјежи, куда теби драго;
„Ако ли ћеш и с нама бјежати,
„Ни ми тебе отурит не ћемо."
Вели њојзи Јанковић Стојане:
„Ој Бога ти, Златија ђевојко!
„Да ти видиш Јанковић-Стојана,
„Бил’га могла по чему познати?
„Јеси ли га кад вид’ла очима ?" -
Вели њему Златија ђевојка:
„Ој Бога ми, од Добуја Мујо!
„Ја сам видла Јанковић-Стојана,
„Кад похара Лику и Удбињу
„И проведе три синџира робља:
„Један синџир Турака момака,
-Други синџир лијепих ђевојака,
„Трећи синџир младијех невјеста;
„Проведе их испод наше куле,
„Тад ја бијах од седам година,
„Тада сам га очима виђела:
„Повисоко калпак уздигао,
Има биљег виш десне обрве;
Рукав диг'о уз бијелу руку,
Има биљег на десној мишици :
„По том бих га ја могла познати,
„Да га видим мојијем очима.”
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Брзо скочи на ноге лагане,
Па одлеће низ танану кулу,
Довати се бијела сокака,
И отиде к тетки у механу;
Па бербера себи добавио
Те се оми и косу обрија,
Па узима своје одијело,
Те одјело на се ударио;
Па изведе из потаје ђога,
Па се ђогу на рамена баци,
Оде право бијелим сокаком;
А кад дође Синанову двору,
Те је њега Златка опазила,
Срете њега на мермер-авлији,
У руци јој Фењер и свијећа,
Она гледа доброга јунака,
Хоће л' бити Јанковић Стојане.
Стојан калпак високо дигао,
Позна биљег виш десне обрве;
Рукав диг'о уз десну мишицу,
Позна биљег на десној мишици;
А кад Златка познаде Стојана,
Објеси се рукамʼ о Стојану :
Руке шири, у лице га љуби,
Питају се за здравље лијепо;
Па одоше у ахаре биле,
Опремају три коња витеза:
Једног Златки, а другог Стојану,
На трећему да понесу благо.
А кад они коње опремише,
Онда они иду у ризницу,
Купе благо, које њима драго,
Те на једног коња товарише,
Па се добрих коња доватише.
Прије зоре и данице сјајне
Дојездише Јанковића кули ;
Сусрете их мајка Стојанова,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље;
Ту су вјерне слуге изходиле,
Те им добре коње приватише;
Стојан оде са Златком на кулу,
Тури с куле дванаест топова,
Па он сједе ладно пити вино.
У том свану и сунце ограну,
А кад свану и ограну сунце,
Води Златку у бијелу цркву,
Те ;' ришћанским крстом покретно;
Лијепо јој име избирао:
Била Златка, паке Анђелија;
Па је за се Стојан привјенчао,
Лијеп пород изродио шњоме:
Двије шћери и четири сина.
Јанковић Стојан и Смиљанић Илија 23).
Подигла се једна чета мала
Отклен ми се вазда подизала,
От Котара крваве крајине;
Једна чета, три су харамбаше,
Сва три ћу ти по имену казат’:
23) Као што Г. Теодор Петрановић доказује, и Смиљанић је Илија живљео у Далмацији у другој половини XVII вијека, него може бити да је мало млађи био од Стојана Јанковића. О смрти његовој приповиједа се у Хрватској и у Далмацији, да је водећи из Удбине некаку робињу стао у планини Вучјаку, већ готово на међи Далматинској, да се одмори, на га ондје стигне Турска потјера и убије.
|