Кад је згледа будалина Тале,
Увати га Чивутска грозница.
Онда јој је Тале говорио:
„Анђелија, секо Стојанова!
„Донесдер ми студене водице,
„Јер сам, душо, врло ожеднио.
Анђелија рода господскога,
Она њему добро одговара:
„Бога теби, незнана делијо!
„Моја браћа крсно име служе,
„Иди к њима, те се напиј вина,
„А ја ћу ти коња приватити."
Ал' се вати. Тале у џепове,
Те извади три прстена златна :
„На ти, Анђо, три прстена златна:
„Ја сам онај Шарићу Цвијане,
„Што те мени. Стојан поклонио.” Превари се, уједе је гуја,
Па се вати, да узме прстење,
Увати је Тале будалина,
Па је баци за се на кулаша,
Па побјеже преко пољашњоме,
А попјева танко гласовито:
"Сив соколе, ђе си долетио,
„Да хоћеш ли здраво излетити
„И изнијет тицу препелицу ?"
Повикаше из кола ђевојке:
„О Стојане, жив' те Бог убио!
„Славу славиш, ал' ти не помаже;
„Ево дође једна потурица
„И на њему Српско одијело,
Однесе ти сестру Анђелију „На кулашу коњу великоме,
„На срамоту од таких сердара."
За то Стојан ни хабера нема,
Већ изиђе на високу кулу,
Па привали четири гласника,
Хабер даје на четири стране,
Па се врати, сједе пити вино.
И то вриме за дуго не било,
Ал ето ти четири сердара,
Ето првог Шарића Цвијана,
И он води хиљаду момака;
И он води шест стотин коњика,
И трећега Смиљанић-Илије,
И он води хиљаду момака,
Све коњика љутих оклопника;
И четвртог Мандушића Вука,
Он не води ни једнога друга,
Прав' одоше трагом за Турчином.
У Турчина добар кулаш био,
Далеко је Турке сустигао,
На Попини сниже Велебита.
Кад му Турци згледаше ђевојку,
За њу једну по четири дају,
И дају му хиљаду дуката;
На то Тале ни да гледа не ће.
Ту се мало забавише Турци
Гледајући сестру Стојанову;
Ал' говоре аге и спахије:
„Хајте, Турци, да брже идемо,
„Не би ли се горе доватили ;
„Јер се дигла магла од Котара,
„А кроз маглу сијевају муње;
„Што се она магла подигнула,
„То се дигло праха од копита ;
„Што кроз маглу сијевају муње,
„То сјевају токе на јунацим:
„Бојати се Јанковић-Стојана,
„Јер је Стојан од курве копиле!
„А ноћас смо зао сан уснили,
„Да смо ново село населили
На Попини сниже Велебита;
„Нека знате, добра бити не ће: Чијег Тале роба заробио,
„Нједан главе однијети не ће.”
А то луди не слушају Турци,
Док претече Јанковић Стојане
И бусије млоге поставио.
Отале се Турци подигоше,
На бусију прву нагазише,
На бусију Јанковић-Стојана;
Пуче пушка Стојанова пуста,
За њом пуче хиљада пушака
И укиде хиљаду Турака;
Пуче пушка Шарића Цвијана,
За њом пуче хиљада пушака
И укиде хиљаду Турака;
Пуче пушка Вида Жеравице,
За њом пуче шест стотин' пушака 200 И укиде шест стотин Турака;
Кад поћера Смиљанић Илија
Са коњици љутим оклопници,
Да видите јада од Турака!
Још кад јадни набасали Турци
На онога Мандушића Вука,
Који нема ни једнога друга;
Насред пута ноге прекрстио,
А кад Вуче осјетио Турке,
И он скочи на ноге лагане;
Кад се Вуче у Турке увуче,
Три стотине глава одсијече;
Од Србаља нико не погибе,
Не погибе, само петерица,
Од Турака осташ седмерица,
И пред њима Тале на кулашу,
Побацио сестру Стојанову,
Па он бјега с главом без обзира;
Ћера њега Стојан на путаљу,
За Талом се бијел сарук суче,
Стојан комад по комад одсјеца,
Говори му Смиљанић Илија:
„Побратиме, Јанковић-Стојане!
„Не погуби Тала на кулашу!
„Нек се вали по Орашцу Турком,
„Да како се био оженио.”
Њега Стојан ни да слуша не ће,
Већ гувати за врат до рамена,
Па удари шњиме о калдрму
Стаде праска у Талу кошчина,
Кано плота од седам година.
Сви отале здраво отидоше,
И Јаночко робље повратише.
Боичић Алија и Глумац Осман
Пије вино Боичић Алија
Са даиџом Глумац-Осман-агом,
Кад се доста напојише вина,
О свачему били говорили:
О коњима и о јунацима;
Говорио Боичић Алија:
„О мој дајо, Глумац-Осман-ага!
,Што нам стари бољи од нас бише,
„Те их паше боље миловаше
„И везири боље дариваше,
Све калпаке и челенке златне?"
Говорио Глумац Осман-ага:
„Мој сестрићу, Бончић-Алија!
„Што су нама стари бољи били,
„Јесу они чете четовали,
За коње се нису заклањали
Ни од коња метериз градили ;
„Из каура износили главе,
„Пашама су робље поклањали,
„Везирима доносили главе,
Све калпаке и челенке златне."
|