„Два ђевера два Беширевића,
„Бувегија од Орашца Тале."
Говори му сестра Стојанова:
„Мила су ми два ђевера млада,
„Два ђевера, каʼ два брата моја,
„А мио ми јесте ђувегија,
„Јесу мене обични сватови;
„Тек су мене свати изненада,
„Нијесам им понијела дара;
„Имам, јадна, браца устаоца,
„Ја се уздам у брата мојега
„Да ће за мном понијет' дарове:
„Из пушака црнијех крушака,
„Од сабаља крвавих марама."
Тако они у ријечи били,
Обазре се од Орашца Тале,
Те погледа уз поље Мијоље,
Ал' Мијоље магла попанула,
Па говори од Орашца Тале:
„О ђевојко, сестро Стојанова!
„Онудије сада проходисмо,
„Оне магле онђе не бијаше;
„Јеси л' свикла, сестро Стојанова,
„Кад је ведро и кад грије сунце
"Хоће л' поље магла попанути?
„Да л' је магла, да л' је Српска војска ?" Она шути, ништа не говори, Па дозивље од Орашца Тале : ,0 Турчине, Селим алајбеже! „Ти одјаши коња јахаћега, Па узјаши на једека свога.
„Те разгони војску на алаје,
„Нек клањају, нек се Богу моле,
Не бисмо ли данас из каура,
Из каура изнијели главе,
„Из каура робље изводили."
Послуша га Селим алајбеже,
Те разгони на алаје војску,
Те клањају и Богу се моле.
Мало било за дуго не било,
Јесте Српска војска достигнула
И пред војском Шарићу Цвијане,
За Цвијаном Јанковић Никола ;
Под Цвијаном коњиц узмахује,
Те претура пјену преко себе,
Преко себе и преко јунака;
И за њима тешка војска бјеше ;
Како који јунак дохођаше,
Тако они јуриша чињаху.
Јесу Турци одвише јунаци:
Затекао Селим алајбеже,
Што пропушта Селим алајбеже,
Не пуштају два Беширевића;
Што пуштају два Беширевића,
Не пуштају два Карахоџића;
Што пуштају два Карахоџића,
Све сијече од Орашца Тале,
Он посјече за тридест јунака.
Мало тако било постајало,
Мало било, за дуго не било,
Кад ето ти Јанковић-Стојана,
Бојно копље на рамену носи;
Како дође Јанковић-Стојане,
Тако бојно копље положио,
Положи га покрај вранца свога,
Те прибоде Селим-алајбега;
Ту се тешко исјекоше војске,
Паде тама од неба до земље,
Нит' се види небо ни земљица
Од пустога праха пушчанога
И од паре коњске и јуначке;
Моли Бога сестра Стојанова:
„Дај ми, Боже, вјетра од планине,
„Да однесе маглу из пољица,
„Да ја видим двије силне војске,
„Чија л' гине, чија л' задобива."
Тако она у ријечи била,
Алʼ ето ти од Орашца Тала,
Носи Тале двије мртве главе ;
Он удара сестру Стојанову:
„Познај, кујо, двије мртве главе!
„Која глава од кога јунака ?”
„Не удри ме, отпала ти рука!
„Ласно ми је познавати главе:
Једно глава братучеда мога,
„Братучеда, Јанковић-Николе,
„Друго глава Шарића Цвијана,
Што је мене у мајке просио:
"У ту сам се двојицу уздала,
Еда би ме они осветили."
Тако они у ријечи били,
Ал' ето ти Јанковић-Стојана,
Голу сабљу у рукама носи,
Ману сабљом Јанковић Стојане,
Довати га по рамену десном,
Десну му је руку осјекао,
Па још бритком сабљом узмахује,
Те је Талу осјекао главу
На подвикну из грла бијела:
„А сада те, браћо моја драга!
„Сад крајини обломисмо крила
„Кад прзнога Тала погубисмо."
И Српске је војске погинуло
Не може се знати ни пребројит',
Нити има краја ни хесапа;
А од Турске није остануло
До побјеже Боичић Алија
Са даиџом Глумац-Осман-агом,
Далеко су гором бијежали 38),
Па у гори стали говорити:
Говорио Боичић Алија :
„О мој дајо, Глумац-Осман-ага!
„Оволику војску сатрошисмо
„Без царева бијела фермана,
„Брез везека и брез арзована 39),
„Брез пашине ситне буругтије!
„Никуд тамо, а никуд овамо:
„Никуд натраг, никуд наприједа."
Тако они у ријечи били,
Пуче пушка из зелена луга,
38) Бијежали је само ради стиха мјесто бјежали. 39) Ивезек и арзован ријечи су Турске, као и ферман и буруншија: везек ја прије нијесам чуо нити знам шта значн; а арзован (од арзохал?) значи писмена молба или тужба.
удари Бончић-Алију, На лоше га мјесто ударила: Међу пуца, ђе му срце куца, На плећи му зрно излазило И јуначко срце изнијело, И бијеле комад џигерице; А утече Глумац Осман-ага, Он бјежаше преко горе чарне, Алʼ говори неко из планине: „Курво једна, Глумац-Осман-ага! „Да ти јеси јуче побјегао, „А ја бих те данас уватио; "Ал' ја тебе не ћу ни ћерати, „Но ти иди на твоју крајину, „Те се вали шта си задобио."
Опеш що, мало друкчије.
(из Црне горе).
Вино пије Ограшић сердару
Са даиџом старцем Кариманом
Насред Бишћа града бијелога;
А пошто се напојише вина,
Онда рече Ограшић сердару:
„Мој даиџа, стари Каримане!
Што те питам, да ми право кажеш:
Што ни бреху бољи наши стари,
Што им боље пролазаху ствари,
И боље их паше миловаху,
И везири боље дариваху,
|