Page images
PDF
EPUB
[ocr errors][ocr errors]

Послуша га дијете Алиле,
Оде с робљем уз Кунор планину,
Мујо оде пребијелој кули,
Па пред кулом одсједе ђогина,
Заведе га за бијелу кулу,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе на ћошка првога
Од мермера студена камена,
Ал' на њему дванаест столова,
Ђе сиђело дванаест солдата,
Te чувало пребијелу кулу.
Оде Турчин на пошка другога,
Ал' на њему два астала златна,
На једноме двије преље златне,
'Бе сиђеле двије миле кћери,
Преле свилу на златно вретено;
А на другом дивит и хартија,
'Бе сиђела два нејака сина,
Те водила по књизи јазију.
Оде Турчин на ћошка треhera,
Ал он застрт свилом и кадивом,

Па на њему четири јастука,
И под њима четири душека,
А по свему пули рисовина
Са сувијем поднизана златом,
'Бено сједи Пеул капетане,
Кад уморан из крајине дође.
Но да видиш Хрњетине Муја!
Оде право на ћошак четврти;
Ал' да видиш чуда још већеra :
На њему је седам русих глава,

155

160

165

170

175

180

А покрај њих седам џевердана ;
Позна главу Ковачине Рама
И његова лака џевердана,
Па га од стра, увати грозница,
Те се погна кули на прозора.
Ал’ да видиш јада још горијех:
Ето пољем Пеул-капетана
На вранчићу коњу помамноме,
Крваве му ноге до кољена,
А Пеулу руке до рамена,
Бијела му брада до појаса,
Па се кроз њу токе просјаују,
Као јарко кроз горицу сунце;
Двије носи у терћијам главе;
Право дође под бијелу кулу.
А кад виђе, да је кула пуста,
Баци двије из терћије главе,
Па отиде трагом за кочијам'.
Кад то виђе Хрњетина Мујо,
Од старца се Турчин препануо,
Оде мислит, куд ће побјегнути;
Све мислио, на једно смислио,
Оде право трагом за Пеулом,
И понесе двије русе главе.
Но да видиш Пеул-капетана!
Када виђе дванаест солдата,
Бе су њему редом изгинули,
Проли сузе низ бијелу браду,
Па отиде трагом уз планину
Докле стиже у планини Турке;
На њих старац јуриш учинио,

185

190

195

200

205

210

Неколико глава укинуо
И међ њима главу Алилову,
Па поврати коње и кочије.
Ал' ето ти Хрњетине Муја !
Кад га виђе Пеул капетане,
Привикну му из грла бијела :
,Стани курво, хрњави Мустава!
„Чију ли си кулу похарао,
„А чију л' си ђецу поробно ?"
Па потеже копље убојито
На Муставу у прси јуначке ;
Но Турчину добра срећа била,
Коњ му паде на прва кољена,
Високо га копље претурило ;
Кад то виђе Хрњетина Мујо,
Он потеже копљем убојитим
На Пеула у прси јуначке,
Не погоди на коњу Пеула,
Но Вранчића међу оба ока.
Вранац паде у зелену траву,
А допаде Хрњетина Мујо,
Да Пеулу одсијече главу;
Но га добро старац дочекао
На његову пушку Даницкињу,
Погоди га у чело јуначко,
Ђе саставља самур и обрве.
Туре паде, а Пеул допаде,
Сабљом ману, откиде му главу,
Привеза је ђогу у терћију,
Па отиште право у приморје,
Те укопа дванаест солдата,

[ocr errors]

215

220

225

230

235

240

Па отиде пребијелој кули;
- Боље чува у приморју кулу.
И одрани два нејака сина
До доброга коња и оружја,
А удаде двије кћери младе
Преко мора у земљу Латинску,
Те он стече добре пријатеље.
Бог му дао са животом здравље!
Вама, браћо, на срећно весеље!

39.

Сењанин Тадија.

Joш зорица не забијељела,
Ни даница лица помолила,
Од Сења се отворише врата,
И изиђе једна чета мала
За тридесет и четири друга;
Пред њима је Сењанин Тадија,
Барјак носи Комнен барјактару,
Отидоше брду у планину,
Примише се под Црвене ст'јене.
Тадај рече Сењанин Тадија:
„Браћо моја, и дружино моја!
„Није л' мајка родила јунака,
„Да отиде овчар-чобанину,
„Да донесе овна деветака,
„Добра јарца од седам година,
„За вечеру у моју дружину ?"
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors]

Ал' не гледа Котарац Јоване, Веће скочи на ноге лагуне, Па он оде овчар-чобанину, И донесе овна деветака, Добра јарца од седам година, Донесе их Сењанин-Тадији. Оба жива одерао брава, Па их пусти у јелово грање, Грана дирне, стоји дрека јарца, Ован ћути, не пушта аваза. Тада рече Котарац Јоване: „О Тадија, нашој чети главо! „За што пусти браве одеране ?" Проговори Сењанин Тадија : „Видите ли, моја браћо драга! „Какова је мука на хајвану „Још је већа мука у Турака, „Кад нашега увате јунака; „Који може муке поднијети, „Да ошути, моја браћо драга, ,,Ка, одеран ован кроз планину; „Који л' муке отрпит, не може, ,,Од мене му Богом просто било, ,,Нек се врати Сењу на крајину." Па он скочи на ноге лагуне, А докопа пушку по средини, Оде право уз Црвене ст'јене. Обазре се котарац Јоване, Ал' се десет повратило друга. Вели Јован Сењанин-Тадији: „Јер, Тадија, уплаши дружину?

,

20

25

30

35

40

45

« PreviousContinue »