Злашија смарца Ћеивани.

Вала Богу. вала јединоме! Књигу пише царе од Стамбола, Те је шаље старцу Ћеивану: „Чујеш мене, старче Теиване, „Опреми се на цареву војску, „Јал' с' опреми, јал’ одмјену нађи „Без промјене за девет година, „Јера ти се од ина не може.” А кад старца књига допанула, Књигу учи стари Ћеиване, Грозне сузе низ образе лије, шњима кваси пребијелу браду; Невоља му сузе прољевати, Јер не има од срца порода. После једну ћерку јединицу, Та Златију лијепу ђевојку; Па га пита Златија ђевојка: „О мој бабо, стари Ћеиване! „Откуд књига, од кога ли града? Шта л' се у њој жалостиво пише, 20 Те ти рониш сузе од очију?” Вели Златки старац Ћеиване:

Ћери моја, Златија ђевојко!

40.

29

,

Књига није ни од кака града, „Већ је Ферман цара честитога: „Цар ме зове на његову војску, „Да војујем за девет година

5

10

15

25

,

Без промјене, моја мила ћерко ! „А ја сам ти, ћери, остарио,

Те не могу више војевати.”

59

Но говори Златија ђевојка:

""

»

,,

О мој бабо, стари Ћеиване! Сакрој мене рухо сератлијнско, „Ка' што носе цареве делије; „И дај мене свијетло оружје „И твојега косната мркова, И с рамена танка џевердана, „И од бедре сабљу са очима, „Ја ћу ићи на цареву војску „Без промјене за девет година То је старац једва дочекао, Пореза јој рухо сератлијнско, Ка' што носе цареве делије; Даде ћери свијетло оружје, и И да косната мркова, И с рамена лака џевердана, И од бедре сабљу са очима; Опреми се Златија ђевојка, Поја' коња, оде у крајину До цареве силе и ордије. А кад дође у цареву војску, Све устало мало и велико, Те гледају лијепу ђевојку, Па међ' собом говораху Турци: „Добра коња и добра јунака „У одмјени старца Ћеивана!" Златка оде цару честитоме, Цар је тури над војском везиром,

30

35

40

45

50

55

Те војева на царевој војсци
Брез промјене за девет година,
Нико не зна, да је женска глава;
Но помало Омер челебија,
Мио синак од мора везира,
Он везиру ситну књигу пише:
О мој бабо, од мора везиру!
„Што је синак старца Ћеивана,
„Везир јесте над царевом војском,
Чини ми се, ка' да је ђевојка,

39

„Јер је танка стаса и узраста,
„А бијела и румена лица.
Кад је везир књигу проучио,
Он Омеру другу накитио:
,,Мио сине, Омер-челебија!
„Ако си се ашик учинио,

„А ти зови царева везира,

39

Те с' мећите маља и камена:

,, Ако буде лијепа ђевојка,

Нити може маља ни камена ;
„Ако ј’ тако познат не могбудеш,

„Ти је зови у зелену башчу,

99

„Те с' ваљајте по зеленој трави:
„Ако буде лијепа ђевојка,
„За њом ће се повијати трава;
„Ако ј’ тако познат, не могбудеш,
„Ти је зови у бању на воду,

39

Те скините ковче и дизлуке, „И с преију токе и ђечерме: „Познаћеш јој на прсима дојке „И на глави косу под калпаком.

60

65

70

75

80

85

Кад Омеру ситна књига дође,
Те виђео, што му бабо пише,
Он заметну игру пред Златијом,
Бацат' оде камена с рамена
И из руке маља око себе;
Но се скочи Златија ђевојка,
Претури им маља и камена.
Кад то виђе Омер челебија,
Он се диже у зелену башчу,
Шњиме пође Златија ђевојка;
Кад дођоше у зелену башчу,
Попадаше по зеленој трави,
Ваљају се тамо и овамо ;
Но ђевојка мудра и паметна,
Te за собом траву поврташе,
Ни по том је познат' не могоше;
Па пођоше у бању на воду,
Да бијеле пребијело лице;
Кад дођоше у бању на воду,
Отидоше токе распучават
И зелене под њима ђечерме;
'Таман Златки да се виде дојке
Алʼ повика телал у ордији:
„Туна ко је над војском везире,
„Б'јели му се похараше двори,
„Погибе му старац Ћеиване,
„А умрије нена на мукама,
„Однесе се из ризнице благо,
„Одведоше коњи и соколи.”
Кад то чула Златија ђевојка,
Спучи куја токе на прсима,

,

90

95

100

105

110

115

120

А припаса сабљу са очима,
Собом млада до мркова дође,
Па се коњу на рамена баци,
Те ђевојка воду пребродила,
Па се натраг Златка обазрела,
Те говори Омер челебији:
„О делијо, Омер-челебија!
„Расте ли ти у пољу пшеница,
„Као моја коса под калпаком ?
„Расту ли ти у башчи јабуке,
„Као моје у њедрима дојке ?"
Па окрену коња коснатога,
Оде право вилаету своме,
Своме бабу старцу Ћеивану.

41.

Јерко Лашинин и Галовран
Луко.

Књигу пише Јерко Латинине,
Те је шиље горе у подгорје
Побратиму Галоврану Луки :
,,Побратиме, Луко Галовране!
Скуп’дер, брате, под барјак јунаке
Све по избор, кога бољег знадеш,
„Доведи и к мене у приморје,
„Да Талију земљу поарамо."
Када Луко ситну књигу прими
и
разуме, што му књига каже,
Он развија свилена барјака,

""

29

125

130

5

10