А дугачке пушке измолише,
Лијепо се браћа намјестише.
Стаде јека друма и планине,
Ето силе Фазли-харачлије,
И пред њиме Петра Мркоњића,
Но се јунак титра с буздоханом,
Уз буздохан гвожђе попијева,
Моли с' Богу за зло без невоље:
„Дај ми, Боже, данас у сусрећу,
"У сусрећу из горе хајдуке,
„Да с' окренем шњима по планини
„На мојему на коњу дорату,
„Нека виде сви из Бишћа Турци,
„Нека види Фазли-харачлија,
Нека виде из горе пандури,
„Што је јунак Петре Мркоњићу!
„Како ћу им кости изломити,
„Како њине посијећи 42) главе.”
То говори, несретња му мајка!
А не види јаде испријека,
Зла јунака харамбаше Лима,
'Бе га гледа низ његову пушку:
Пуче пушка, не да изговорит,
Те погоди Петра Мркоњића
Под калпака међу оба ока;
A
пусница пушка харачлија,
До рамена откиде му главу,
Не би сабља љевше порубила,
Мртав паде под коња дората.
42) У говору се каже посјећи, а посијећи је овдје само
Пуче пушка барјактара Ђура,
Те удари харачлијна ћају
У његове токе на прсима,
Два му чифта тока иштетио,
Ал би Туре токе опростило,
На плећи му чифти искочише,
Пред чифтима срце од јунака,
Мртав паде под коња кулаша,
Ни земља га жива не дочека.
Пуче трећа пушка од хајдука,
Пуче пушка Роснића Стевана,
Што вељаху да бољега нема,
Не погоди коња ни јунака,
Но је пушку пусту препунио,
Високо га пушка заметнула,
Те је виту јелу ударила,
Пола јеле на земљу пануло;
Каде пуче пушка Стеванова,
Окренуше сви једнијем гласом,
Док све њине пушке истурише,
Паде магла и притиште друма,
Тада они маче повадише,
А у Турке јуриш учинише.
Колико је јунак крви жедан,
Похитао Роснићу Стеване,
У хитошти мача повадио,
Посијече глава неколико,
Па се доцкан Стево досјетио,
Како га је Лимо сјетовао,
Да он гледа Фазли-харачлију,
И да гледа седам мазги блага;
Обазре се тамо и овамо,
Нема блага, нит' има Турчина;
Он
потрча друмом низ планину,
Кад је био у поље Бишћанско,
Ал' ето ти Фазли-харачлије
На његову ату бијеломе,
Ꭹ руке му Татарка канџија,
Ошибује седам мазги блага,
Те он бјежи Бишћу на крајину.
Привикну га Роснићу Стеване:
„Стан Турчине, Фазли-харачлија!
„Да си мене јуче побјегао,
„Опет бих те данас пристигао.”
Ал то Турчин ништа не слушаше,
Но све боље пољем издираше;
Ћера њега Роснићу Стеване,
Ћера њега, ал' не може стићи,
Коњске ноге пољем одмакоше.
Кад се хајдук виђе на невољи,
Он поклече на десно кољено,
На лијево пушку нагињаше,
Добро гледа и пушком и оком,
Пуче пушка, али не погоди,
Не погоди Фазли-харачлију,
Но бијела ата посред врата,
Вратне му је кости саломио,
Мртав пусник паде у травицу;
Јунак бјеше Фазли-харачлија,
На ноге се с коња дофатио,
Па с канџијом благо окупио;
Не даде му Роснићу Стеване,
Омах стиже и омах престиже,
Удари га бахом и ршумом,
Обје му је руке савезао, Свезана га пољем повратио, Шћаше да га ћера у планину. Проговара Фазли-харачлија · „Богом брате, Роснићу Стеване! „Пушти мене моје б'јеле руке, „Пушти руке и поклони живот, „Прими мене, Стево, за братимство, „На поклон ти седам мазги блага, „Тек ме данас немој похарчити !" Њему Стево за Бога примио, Те му пусти руке обадвије, Оде Турчин пољем широкијем, Оде Стево пољем у планину. Кад далеко Турчин одмицаше, Он се пољем често обзираше, Па привикну из бијела грла, Он привикну Роснића Стевана: „Копилане, Роснићу Стеване ! .Та л’ не видиш, ђе си погинуо? „Остави ми седам мазги блага,
„Јел док викнем све из Бишћа Турке,
Те опколе друме и планине,
„Ни главе се наносити не ћеш,
„А камо ли благо дијелити!”
Ражљути се Роснићу Стеване,
Бутито га натраг окупио,
Још на мјесту мача повадио,
Омах трчи, и омах престиже,
Од себе га мачем ошинуо,
На двије га поле прекинуо,
Па се врати, оде уз планину.
А кад дође Стево у планину,
Бе су шњима кавгу заметнули,
Крваво је по друму камење,
Крваве су вите оморике;
По камењу и по крвци црној
Гази јунак харамбаша Лимо
И он тражи Роснића Стевана,
Тражаше га, па га помињаше:
„Мој соколе, Роснићу Стеване!
„Ни мртва те веће наћи не ћу!
„Мене прође моје четовање.”
У то доба Стево ударио,
Виђе њега харамбаша Лимо,
Руке шире, у лица се љубе,
За лако се здравље упиташе,
А из крви мало изгазише,
Обалише седам мазги блага.
Зове Лимо сву дружину своју,
Тридест друга и четири више,
Сва дружина и здраво и живо;
A дозивље Гавран харамбаща,
Он дозивље своје млого друштво,
Ал' му друга нема ни једнога,
Сва дружина бутун изгинула,
И Гавран је рана допануо,
Седамдесет и четири ране,
Виде му се црне џигерице.
Кад то виђе Роснићу Стеване,
Он лијепо благо дијељаше,
Не дијели бројем ни хесапом,
Но калпаком харамбаше Лима;
|