„Док је златне токе саковао, „Док је златом сабљу оковао, „Док ј' облно џевердан у злато." Отлен оде црни Арапине, За њим иде Јован назорице. Арап дође рањену Воину, Па Воину Арап бесјеђаше: „Ој Бога ти, Воине трговче! „Колико си блага потрошио „Док си токе сковао од злата, „И у злато џевердан облио, „И оков’о сабљу димишћију?" Бесједи му рањени Воине: „Ој Бога ми, црни Арапине! „Потрошио хиљаду дуката „Док сам моје токе саковао, „Хиљадом сам џевердан облио, „А хиљадом сабљу оковао, „Све у Млеци, ђе се кује злато; „Но чу ли ме, црни Арапине! „Јоште имам хиљаду дуката „У њедрима под десном пазухом, „А ја хоћу овђе сад умријет,
„Ходи узми хиљаду дуката.
К њему дође црни Арапине,
Завуче му руке у њедарца, Дочека га Воине трговче
Из потаје једном пушком малом,
Те погоди црна Арапина,
Арап паде у зелену траву,
Арап паде, а Јован допаде,
Те Арапу осијече главу, Па осјече главу и Воину, Па он узе сабљу оковану, И отиде кроз гору у друштво, Крену друштво, оде Сењу граду.
Опеш шо, мало друкчије. (из Црне горе).
Бога моли Вишњићу Јоване: „Дај ми Боже здравља и весеља! „Да дочекам светога Ђорђију, „Окупићу шездесет хајдуках, „Све хајдуках срца једнолика, „На њих врћи силно одијело: „Вране коње рода Босанскога, „Црне капе кроја Бугарскога, „Џефердаре кова Млетачкога, „А доламе кроја Скадарскога, „Остре һорде кова Латинскога; „Искупићу шездесет хајдуках, "Па их водит у Киту планину, „Да ја чекам трговац-Воина, „Јер Латинин һера силно благо, Силно благо, пуно пет масаках. 2 Како река, тако учинио,
И дружину своју окупио, Ођенуо и наоружао,
Поведе је у Киту планину,
И западе о Ђурђеву дану; Док дочека светога Илију, Јовану се дружба насрчила, Па хајдуци ријеч говорили: „Хајд Јоване, дома да идемо, „Није рашта, брате, чекат дуље. Но је Јован ријеч говорио:
Стан’те, браћо, ако Бога знате! „Доћ ће Воин и догнати благо.” У ријечи, у које бијаху, А у Киту пушке попуцале, Стаде јека зелене планине, Из планине јунак искочио На вранчића коња големога, На њега су седамнаес ранах, На коња му двадес и четири; Носи десну у лијевој руку, А лијеву о грлу бијелу; Оно бјеше Ковачина Рамо,
Пред њим Јован на путу изиђе,
Па упита побратима свога:
„Бе си био, ђе ли погинуо ?" Рамо ријеч проговара:
Но му „Казаћу ти, мио побратиме! „Ја окупих шездесет Тураках, „Све Турчина крвава јунака, „С којијема не ћах имат’срама „Да ударит хоћах на Котаре; „Ја западох о Ђурђеву дану, „Ја западох, у Киту планину „Те ја чеках трговац-Воина,
„И јутрос му удрих у планину, „А шњим бјеше тридес Арнавутах, „Посјекоше шездесет Тураках; „Но бјеж, и ти, дома да идемо!" За то Јован ни хабера нема, Ного хитро у дружину пође, Па све дружби право кажеваше; У разговор, који с находише, Стаде цика танкијех пушаках Удно Ките зелене планине, А планину магла попанула, А из магле Харап искочио, Бјежи Харап друмом широкијем, Ма се често натраг обрташе, Ка да бјеше штету учинио. Пред њим Јован насред пута пође: „Каж', Харапе, куд си пролазио ?" А Харап је ријеч говорио: „Немам ти што до грдила казат: „Ја западох трговац-Воину „Су мојијех шездесет Харапах, „Е га чеках по године данах, , Ударих му јутрос насред пута, „Шњиме бјеше тридес Арнавутах, „Посјекоше шездесет Харапах. „Кунем ти се, а вјеру ти дајем, „Ко с Воином боја био није, „Не умије Бога благодарит'; „Ного бјежи, дома да идемо." А Јован му ријеч бесједио: „Хајд', Харапе, да га причекамо !"
И одоше, те му западоше. Но Воина близу напуштише: На Воина токе Крајинића, Штоно их је на мејдан добио, Низ прси је токе запучио, Јован пали сјајна џефердара, Те погоди трговац-Воина, На прси га зрно ударило, На плећи му парте изнијело; А хајдуци танке пушке пале, Те убише тридес Арнавутах, Узеше им благо свеколико. Ного виђи црна Харапина! Како паде на жива Воина, Да му свуче токе Крајинића; Но је Воин јунак од јунака, Смртан вади ножић трговачки, Шњим Харапа на срце удрио, Цикну Харап, а Јована вика, По авазу Јован доскочио, Обојици посијече главе,
Да с' не муче, кад помоћи нема; Здраво Јован своме двору пође.
Изгуби се пашина јабука У Будиму граду бијеломе. Пушта паша лакога телала,
« PreviousContinue » |