„Док је златне токе саковао,
„Док је златом сабљу оковао,
„Док ј' облно џевердан у злато.”
Отлен оде црни Арапине,
За њим иде Јован назорице.
Арап дође рањену Воину,
Па Воину Арап бесјеђаше:
„Ој Бога ти, Воине трговче!
„Колико си блага потрошио
„Док си токе сковао од злата,
„И у злато џевердан облио,
„И оков’о сабљу димишћију?"
Бесједи му рањени Воине:
„Ој Бога ми, црни Арапине!
„Потрошио хиљаду дуката
„Док сам моје токе саковао,
„Хиљадом сам џевердан облно,
„А хиљадом сабљу оковао,
„Све у Млеци, ђе се кује злато;
„Но чу ли ме, црни Арапине!
Јоште имам хиљаду дуката
„У њедрима под десном пазухом,
„А ја хоћу овђе сад умријет’,
„Ходи узми хиљаду дуката.
К њему дође црни Арапине,
Завуче му руке у њедарца,
Дочека га Вонне трговче
Из потаје једном пушком малом,
Те погоди црна Арапина,
Арап паде у зелену траву,
Арап паде, а Јован допаде,
Те Арапу осијече главу.
Па ос’јече главу и Воину,
Па он узе сабљу оковану,
И отиде кроз гору у друштво,
Крену друштво, оде Сењу граду.
44.
Опеш що, мало друкчије. (из Црне горе).
Бога моли Вишњићу Јоване :
,.Дај ми Боже здравља и весеља!
„Да дочекам светога Ђорђију,
„Окупићу шездесет хајдуках,
„Све хајдуках срца једнолика,
„На њих врћи силно одијело:
„Вране коње рода Босанскога,
„Црне капе кроја Бугарскога,
„Џефердаре кова Млетачкога,
„А доламе кроја Скадарскога,
,,Остре Ћорде кова Латинскога;
,,Искупићу шездесет хајдуках,
,,Па их водит' у Киту планину,
„Да ја чекам трговац-Воина,
,,Jep Латинин фера силно благо,
Силно благо, пуно пет масаках.”
Како река, тако учинио,
И дружину своју окупио,
Ођенуо и наоружао,
Поведе је у Киту планину,
И западе о Ђурђеву дану;
Док дочека светога Илију,
Јовану се дружба насрчила,
Па хајдуци ријеч говорили:
„Хајд' Јоване, дома да идемо,
„Није рашта, брате, чекат дуље.”
Но је Јован ријеч говорио:
,Стан’те, браћо, ако Бога знате!
,,Доћ' ће Воин и догнати благо.”
У ријечи, у које бијаху,
А у Киту пушке попуцале,
Стаде јека зелене планине,
Из планине јунак искочио
На вранчића коња големога
На њега су седамнае ранах,
На коња му двадес и четири;
Носи десну у лијевој руку,
А лијеву о грлу бијелу;
Оно бјеше Ковачина Рамо,
Пред њим Јован на путу изиђе,
Па упита побратима свога:
„Ђе си био, ђе ли погинуо ?”
Ho му Рамо ријеч проговара:
,,Казаћу ти, мио побратиме!
„Ја окупих шездесет Тураках,
„Све Турчина крвава јунака,
„С којијема не ћах имат срама
„Да ударит хоћах на Котаре;
„Ја западох о Ђурђеву дану,
„Ја западох, у Киту планину,
„Те ја чеках трговац-Воина,
„И јутрос му удрих у планину,
„А шњим бјеше тридес Арнавутах,
„Посјекоше шездесет Тураках ;
,,Но бјеж и ти, дома да идемо!”
За то Јован ни хабера нема,
Ного хитро у дружину пође,
Па све дружби право кажеваше;
Ꭹ У разговор, који с находище,
Стаде цика танкијех пушаках
Удно ките зелене планине,
А планину магла попанула,
А из магле Харап искочио,
Бјежи Харап друмом широкијем,
Ма се често натраг обрташе,
Ка' да бјеше штету учинио.
Пред њим Јован насред пута пође:
„Каже, Харапе, куд си пролазио ?”
А Харап је ријеч говорио:
,,Немам ти што до грдила казат:
„Ја западох трговац-Воину
„Су мојијех шездесет Харапах,
„Е га чеках по године данах,
„Ударих му јутрое насред пута,
„шњиме бјеше тридес Арнавутах,
„Посјекоше шездесет Харапах.
„Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
,,Ко с Воином боја био није,
,,Не умије Бога благодарит
„Ного бјежи, дома да идемо.
А Јован му ријеч бесједио:
„Хајд’, Харапе, да га причекамо!"
И одоше, те му западоше.
Но воина близу напуштише:
На Воина токе Крајинића,
Штоно их је на мејдан добио,
Низ прси је токе запучио,
Јован пали сјајна џеФердара,
Те погоди трговац-Воина,
На прси га зрно ударило,
На плећи му парте изнијело;
А хајдуци танке пушке пале,
Те убише тридес Арнавутах,
Узеше им благо свеколико.
Ного виђи црна Харапина!
Како паде на жива Воина,
Да му свуче токе Крајинића;
Но је Воин јунак од јунака,
Смртан вади ножић трговачки,
шњим Харапа на срце у рио,
Цикну Харап, а Јована вика,
По авазу Јован Доскочио,
Обојици посијече главе,
Да с' не муче, кад помоћи нема;
Здраво Јован своме двору пође.
45.
Мајстор Манојло.
Изгуби се пашина јабука
У Будиму граду бијеломе.
Пушта паша лакога телала,
|