Све једнаке коње доратасте,
Доратасте и путоногасте
Све једино у ноге лијеве;
Сваки носи по тридест стријела,
Сваки носи по двадест пушака
Све на један арзлак изгоњене,
А на један чакмак догоњене,
Све на једну бурму завијене;
Сваки носи зелене гадаре
Под колане с обадвије стране ;
О појасу сабље Аламанке,
А на њима од челика балче;
На главе им капе од три вука,
На леђима коже од међеда,
На рамена бијели штитови;
Примише се горе уз Везенту,
Уз Везенту високу планину.
Од Јајца их нико не виђео,
Но их виђе чобанче Иванче
Из Везенте високе планине
Од оваца аге Јован-аге,
Те сестрими гору и планину :
„Богом сестро, горо и планино!
„Чувај мене овце и чобане,
„Док отидем Јајцу бијеломе,
„Док отидем, и опет се врнем."
Па се баци доље низ Везенту
Оде право Јајцу бијеломе.
Таман јарко огријало сунце,
Иван дође Јајцу на капију,
Ал ето ти Јајцу на капији
Сједи онђе три алај Турака :
три-алај’Турака:
Један алај хоџе и хаџије,
Други алај од Босне спахије,
Трећи алај од града левери;
Што је алај од града левери,
Међу њима ага Јазап-ага
А до њега четеџија Тале,
А до Тала Фрчић Ибрахиме,
А до њега Шадић Хусеине.
Кад виђеше чобанче Иванче,
Говори му ага Јазап-ага :
"О мој сине, чобанче Иванче!
„Што си ми се, сине, уморио ?
„Јесу л' здраво овце и чобани ?
„Јал’да ниси душмане гледао ?
„Да ћерамо, да не оставимо."
Вели њему чобанче Иванче:
„Ој Бога ми, аго Јазап-аго!
„Здраво су ти овце и чобани
„Но ја јесам душмане гледао :
„Јоште зора не забијелила,
„Ни даница лица помолила,
„А од дана ни помена нема,
„Но прођоше четири ускока
„Покрај Јајца пољем Јајачкијем,
Сваки води по два добра коња,
Све једнаке коње доратасте,
„Доратасте и путоногасте
„Све једино у ноге лијеве;
„Сваки носи по тридест стријела, Сваки носи по двадест пушака
„Све на један арзлак изгоњене,
„Све на један чакмак догоњене,
Све на једну бурму завијене;
Сваки носи зелене гадаре
Под колане с обадвије стране;
"О појасу сабље Аламанке,
„А на њима од челика балче;
На главе им капе од три вука, На леђима коже од међеда, „На рамена бијели штитови; „Примише се горе уз Везенту, „Уз Везенту високу планину; „Од Јајца их нико не виђаше, Ја их виђех, те их вама кажем. То кад зачу ага Јазап-ага,
Он подвикну четеџију Тала:
Развиј барјак, четеџија Тале, „Па га побиј Јајцу на капију, ,,Нек се беру под барјака Турци, „Да ћерамо по гори душмане, ,,Да ћерамо, да не оставимо." Разви барјак четеџија Тале, Пободе га Јајцу на капију, Стаде брати под барјака Турке. Кад је доба око ручка било, Скупило се четири стотине, Па кренуше чету уз планину: Понајпрви ага Јазап-ага, И за њиме четеџија Тале, А за Талом Фрчић Ибрахиме, А за њиме Шадић Хусеине,
А за њима сви остали Турци;
Пред њима је чобанче Иванче.
Изљегоше на планину Турци,
Бјеше таде подне заучило,
Ћаху Турци авдес узимати,
Ал' не има нигђе воде ладне:
Иван знаде једну воду ладну,
Води Турке, да им воду каже.
Кад на воду наиђоше Турци,
Ал хајдуци к води долазили,
И код воде коње поткивали,
Остала им са коња ескија *5);
Повија се по кулашу Тале,
Те из кала плочу извадио,
Па се на њу Тале зачудио,
А дружини плочу показује:
„Видите ли, дружинице моја!
„Хајдуци су к води долазили,
„И код воде коње поткивали,
„Остала им са коња ескија,
„Но колико у њој мало гвожђа,
„Мом би кулу све четири биле
„И двадесет и четири клинца!"
Од чуда су плочу измјерили,
Сама плоча шест литара дође.
45) Ескија овдје значи стара плоча, и може бити да је овдје стиха ради начињена ова ријеч (од Турскога ески = стар), јер је ја нигдје прије нијесам чуо, а н овдје ево у другоме стиху: „Те из кала илочу из
Тад говори ага Јазап-ага:
"А мој сине, чобанче Иванче!
„Ти да видиш четири ускока,
„А би ли их јунак познавао ?"
Проговара чобанче Иванче:
„Ој Бога ми, аго Јазап-аго!
„Да им јунак мртве видим главе,
„Мртве би им главе познавао,
„А камо ли да их видим живе!
„Један јунак лица ђевојачка,
„Не имаше браде ни бркова,
„Већ му перчин покрива рамена ;
,,Други јунак смеђе наустице,
„Трећи јунак црне брке веже,
"А четврти сједу браду креше."
Кад то зачу четеџија Тале,
„Чусте л’, Турци, сва моја дружино! „Вјера моја и тако ми Бога!
Како каже чобанче Иванче, „Како каже четири ускока, Свијех ћу ви по имену казат: „Што је јунак лица ђевојачка, „Оно јесте Дмитар од Удбара; „Што је јунак смеђе наустице, „Оно јесте Карапанџа Марко; „А који ви црне брке веже, „Оно јесте Мандушићу Вуче; „А који ли сједу браду креше, „Оно јесте Шандићу Јоване. „Он ме јесте један пут гонио
|