„Преко Плавше високе планине,
„Тек ми бјеше врло зобан куле,
„А још таде хоћах погинути ;
„Већ чусте ли, сва моја дружино!
„Ход’те, браћо, да се поврнемо,
„Док смо’вако здраво и весело ;
„Јел хоћемо изгинути лудо.
Рече таде Фрчић Ибрахиме:
„Јадан Тале, залуду те вале!
„Тебе вале, да си добар јунак,
„Ти си зао, да горега нема!
„Нит' си јунак, нит' си од јунака;
„Подај барјак, ко је за барјака,
„Ти се врни Јајцу бијеломе,
„Те ти чувај Јајачка говеда;
„А тако ми Бога јединога !
„Ја се тако повратити не ћу,
„Док не ћерам по гори душмане,
„И не носим од душмана главе
„У терћији добра коња мога.”
Рече таде четеџија Тале :
„На ти барјак, Фрчић Ибрахиме,
„На ти барјак, ти си за барјака,
„Ти си јунак, ти си од јунака,
„Те ти иди, те ћерај душмане;
"Ал' тако ми Бога великога!
„Кад ћеш виђет' Шандића Јована
„Каквога је намрчена брка,
„Бијежаћеш 46), но побјећи не ћеш,
46) у говору би се казало бјежаћеш а бијежаћеш ов
дје је да се испуни стих.
Молићеш се, помоћи ти не ће." „Бранићеш се, одбранит се не мощ." Па се врну четеџија Тале, И за њиме ага Јазап-ага, С њима оде стотина Турака, Прав' одоше Јајцу бијеломе; Ал' не хоће Фрчић Ибрахиме, Већ он узе зелена барјака, Па се крену горе уз планину, И за њиме Шадић Хусеине, С њима оде три стотинʼ Турака Каде бише у гору зелену, Тад хајдуци у поље широко, Из горе их угледаше Турци, Међу собом жубор учинише, Како ће их најлакше удрити. То зачуо Дмитар од Удбара, Те дружини ријеч говорио: „Чујете ли, дружинице моја! „Нешто жубор у гори зеленој, „Турци ће нам у поћеру поћи, „Те можемо изгинути лудо, „Но ме, дружбо, мало почекајте, „Да се врнем у гору зелену, „Да ја видим, шта има у гори." Па се Дмитар у гору поврну, Ал' у гори огрезну у Турке. Кад се Дмитар обрете у Турке, Он одапе тридесет стријела, Те тридесет обори Турака,
Те обали двадесет Турака,
Па довати зелена гадара,
Те разгони по горици Турке;
Остадоше Турски коњи пусти,
А Турски су коњи врло зобни,
Дмитров коњиц врло омршао,
Дмитар бјеше момче аџамија,
На Турске се коње преварио,
Од свога се коња одвојио,
Турскијех се коња доватио;
Враг донесе сеиз-циганина,
Иза кладе упали шешаном,
Па подвикну из грла проклета:
„Бе сте, Турци? Ниђе вас не било!
„Да бијемо рањена хајдука."
Тад' из горе навалише Турци
И на Дмитра пушке оборище,
Све у Дмитра зрна уставише,
Док су Дмитра били оборили,
Те му русу осјекоше главу,
Па се на њу Турци зачудише,
Колика је глава од хајдука.
Ал' говори Шандићу Јоване:
,0 дружино, браћо моја драга !
„Нешто буна у гори зеленој,
„А отиде Дмитар од Удбара,
"У Турке ће Дмитар угазити,
„По гори ће разагнати Турке,
„Остануће Турски коњи пусти,
„А Турски су коњи узобљени,
„Дмитар јесте момче аџамија,
„На Турске ће с' коње преварити,
Од свог ће се коња одвојити,
С Турскијех ће коња погинути ;
„Но хајдете, да се поврнемо.
Те се они натраг поврнуше.
Кад у гори уишли у Турке,
Сваки тегле по тридест стријела,
Сваки пале по двадест пушака,
Млоге Турке оборили били,
Савијати по горици Турке.
Погубише три стотин Турака,
Жива ока утекнуло није,
Тек утече Фрчић Ибрахиме
На кръату коњу Дмитровоме,
И Дмитрову однесао главу.
Ћера њега Шандићу Јоване
Кроз Везенту високу планину,
Ћера њега пуна два сахата,
Ал' га нигђе сустигнут не може,
Па кръату Јован говорио:
„Стан, кръате, изјели те вуци !
, Не носи ми Дмитрова крвника.
Таде коњиц усред поља стаде,
Јел познаде друга Дмитровога.
Ту допаде Шандићу Јоване,
Те удари Фрчић-Ибрахима,
Удари га зеленим гадарем,
Удари га по десном рамену,
Десну му је осјекао руку,
Клону рука низ чошну доламу;
Други пут га удари гадарем,
Два му вита ребра пресјекао,
Виде му се џигерице црне,
Виде му се и црне и б'јеле;
Трећи пут га удари гадарем,
По лицу га био ударио,
Одсјече му лице до вилице,
Виде му се зуби до ресице,
Па га онда са кръата баци:
„Иди саде, Фрчић Ибрахиме,
„Право иди Јајцу бијеломе,
„Те се вали четеџији Талу,
„Како ћераш по гори душмане,
„Како носиш од душмана главе.
Онда узе и коња и главу,
Те се Јован натраг поврнуо,
Па су Дмитра саранили л'јепо,
Па одоше здраво уз планину.
Од Хорвата Машо.
Подиже се Ћуприлијћ везире,
Он отиде у лов у планину,
И са шњиме лале и везири;
Лов ловили по гори ходили,
Све планине обредили редом,
Ништа није везир уловио:
Ни јелена нити каурина,
Ни кошуте нити кауркиње,
Па се натраг био повратио,
|