Онда рече од Хорвата Мато:
„Ој везиру, честито кољено!"
„Доведите ми побратима мога,
„И њему сам дара доносио:
„Добра сам му коња доводио,
„Добра коња и млада сокола.
Излану се момче из Турака:
„Давно ти је побро погинуо."
Кад то зачу од Хорвата Мато,
Грчки збори Грчићу Манојлу:
„Думенџија, Грчићу Манојле!
„Ти отисни на дубљине лађу."
Кад то чуо Грчићу Манојло,
Он отиште на дубљине лађу,
Повезаше тридесет Турака,
Па бацише у воду студену,
Па су лађу двору повратили
И у лађи Ћуприлијћ-везира.
Кад су дошли двору бијеломе
Скупила се сва господа Српска
Све им каза од Хорвата Мато,
Све им каза, каква је невјера;
Онда рече сва господа Српска :
„Што с чинио, Ћуприлијћ-везиру,
„Што с чинио, то си дочекао.
Добар тумбас ватре начинише,
И на ватри њега сагореше.
49.
Љуба хајдук - Вукосава.
Подиже се Туре од Удбиње,
Од Удбиње крваве крајине,
Младо Туре Бончић Алиле,
Подиже се у лов у планину,
И он узе слуге и левере
И поведе хрте и огаре;
Лов ловио три бијела дана,
Лов Ловио, ништа не добио;
А кад трећи бјеше око подне,
Таде добар шићар задобио,
Уватио хајдук- Вукосава
Од приморја мјеста питомога.
Још се вали Боичић Алиле:
„Хоћу њега ка цару водити,
„И хоћу га цару поклонити.
Па га не ће ка цару водити,
Но га баци у ледну тамницу,
Ту тамнова три године дана.
Кад хајдуку мука одољела,
Он дозивље Бончић-Алила:
„Ој Турчине, Бончић-Алиле!
„Ну дај мене лист књиге бијеле
„И калема, чим се књиге пишу,
„Е ћу писат једну ситну књигу,
„Да је пошљем мајци и љубовци."
То је Алил њега послушао,
Даде њему лист књиге бијеле
И калема, чим се књиге пишу;
Хајдук пише књигу на кољену:
Стара мајко, не надај се у ме,
„Вјерна љубо, преудаји ми се.”
А кад књига у приморје дође,
Заплака се и сестра и мајка,
•Буба му се гротом насмијала,
Па пошета низ чаршију млада,
Докле дође бемберу Михату,
Па Михата била братимила:
„Богом брате, Михате бембере!
„Обриј мене русу косу с главе,
Остави ми делијнске перчине."
То јој Михат за Бога примио,
Те јој русу косу обритвио,
Остави јој делијнске перчине ;
Она млада у дворе се врати,
На се баца одијело дивно:
Обукла је ковчали чакшире,
Па обуче памукли кошуљу,
А по њојзи од злата кошуљу,
Да од пота не штети кошуљу;
Па обуче црвену доламу,
На доламу пуца с обје стране,
Свако пуце од по литре злата,
Ама што је пуце под гръоцем,
У њем има двије литре злата,
Забурмано, па се одбурмава,
Те њим влашче пије вино ладно;
Па обуче токе позлаћене,
Опаса се мукадем-појасом,
А за појас двије пушке мале,
У златан су калуп саљеване,
А међу њих јатагана златна;
А на главу калпак и челенке,
Један калпак, седам челенака ;
Па оседла коња дебелога,
Оседла га седлом сребрнијем,
Па га покри чохом до кољена,
Од кољена ките до копита,
Пригрну га суром међедином,
Заузда га ђемом од челика,
0 врату му бисер објесила,
Ситан бисер и камење драго,
Кад он иде ноћи у поноћи,
Да се види њему путовати,
У по ноћи, као усред подне;
Па се коњу на рамена баци,
А довати тешку топузину,
Па ми топуз у висине баца,
А вата га у бијеле руке;
Нагна коња низ чаршију млада,
Удара га десном бакрачлијом,
Колико ми скаче полагано,
Испод ногу камен излијеће,
На дућане туче базерђане,
Докле дође побратиму своме,
Побратиму, бемберу Михату,
Па је њему била бесједила :
,0 Михате, мио побратиме!
„Да нијеси мене обритвио,
„Би ли рек'о, е сам женска глава?"
А Михат јој бјеше бесједио:
„Ој Бога ми, мила посестримо !
„Да нијесам тебе обритвио,
„Бих рекао, е си јунак добар,
„Добар јунак, царева делија.”
Отолен ми коња погоњаше,
Ћера коња ка Удбињи граду,
Кога ћаше на путу сретати,
Сатисне га с пута испод пута;
Доклен дође у Удбињу града
Пред дворове Бончић-Алије;
Скочи Туре Бончић Алија,
Да привати коња под делијом,
А она га удри топузином:
Хајд отоле, курвино копиле!
Ти ли си се царе учинио,
Да ти држиш цареве хаине?
„А мене је царе оправио,
„Да ја водим тебе и хајдука,
„Оба хоће царе изгубити"
(Но се Туре препануло љуто);
Па му даде коња да провађа,
А она ми чибук запалила.
Често Туре до невјесте до’ди,
Да му рече, коња да остави,
Па му она бесједила млада:
„Остави ми коња дебелога,
„Дај му доста зоби и сијена,
„Сигурај ми господску вечеру,
„Сигурај ми, што у двору немаш:
„Дебелога испод Скадра меса,
„А погаче из поља Косова,
„Црвенога вина из Видина,
„А ракије из Демир-капије;
"Јал ћу твоју изгубити главу.
Љуто је се Туре препануло,
Пак ми тражи по Удбињи граду,
|