Те невјести сигура вечеру.
Невјеста ми стаде вечерати,
Свијетли јој Бончић Алиле;
А пошто је вечерала млада,
Ал' ево ти муке од невјесте:
Не може се распасати млада,
Да јој Туре не угледа дојке!
Све мислила, на једно смислила,
Па му пружи ногу и чакширу 48):
„Ој Турчине, Боичић-Алиле!
99
Кад то чуо Бончић Алиле,
Преко куле иде назадачке,
А невјеста за њим потрупачке,
Из б'јеле га изагнала куле,
Па за њиме затворила врата,
Па се таде рајет учинила.
Кад свануло и сунце грануло,
Таде узе свијетло оружје,
И посједе коња големога,
Па отиде на тамничка врата,
Ту стражара од тамнице нађе,
Те му русу откинула главу,
Па
у врата топузином гађа:
„А излази, цареви хаине!
„Е је мене царе оправио,
155
48) У говору нигда нијесам чуо чакшира (у јед. броју), него чакшире (у мн.).
29
„Да ја водим тебе и Алију.”
Хајдуку је мука одољела,
Каил бјеше изгубити главу,
Па изиде из ледне тамнице,
Удари га топузином тешком,
Удари га и два и три пута,
Да се како не омисле Турци;
Па ми зове Бончић-Алила:
„Ој Турчине, Боичић-Алиле!
„Доведи ми коња под хајдука,
„Па сигурај и себе и коња."
Оде Туре у кулу бијелу,
Те довати коња дебелога
И у руку оковану ђорду,
и уза њу пет стотин’дуката:
„На то тебе, царева делијо,
„Те ме немој ка цару водити."
То је млада једва дочекала,
Па бацила на коња хајдука,
Па побјеже пољем зеленијем.
Кад је била у гори зеленој,
Ту имаде једна раскрсница,
Ђе се до два друма растављају,
Један иде ка Стамболу граду,
Други иде у приморје равно,
Онда вели лијепа невјеста :
„Ну погледај, море хаинине!
„Познајеш ли штогођ од оружја ?"
Кад се хајдук бјеше загледао:
„Ја познајем, но ми је залуду;
„Но одкуд је тебе допаднуло ?”.
„Твоја ми га љуба донијела,
„Узо сам је за вјерну љубовцу."
Кад то чуо хајдук Вукосаве,
Тад хајдука уваги грозница;
Ал' му вели лијепа невјеста:
,,А не бој се, драги господаре!
„Ја сам твоја вјерена љубовца;
,,Но опрости оне топузине,
„Е сам млоге ноге осветила 49).”
Отле ошли у приморје равно,
Здраво ошли, весела им мајка !
Њима мајка, а мене дружина!
50.
Смари Вујадин.
Бевојка је своје очи клела:
Чарне очи, да би не гледале !
99
Све гледаете, данас не виђесте,
„Бе прођоше Турци Лијевњани,
„Проведоше из горе хајдуке:
„Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
99
99
На ономе старом Вујадину,
,,На њем, бињиш од сувога злата,
„У чем паше на диван излазе ;
,,На Милићу Вујадиновићу,
„Још је на њем љепше одијело;
„На Вулићу брату Милићеву,
49) Што ју је он газио и тукао ногама,
""
На глави му чекркли челенка, „Баш челенка од дванаест пера, „Свако перо по од литру злата. Кад су били бијелу Лијевну, Угледаше проклето Лијевно, Ђе у њему бијели се кула, Тад; говори стари Вујадине: „О синови, моји соколови! „Видите ли проклето Лијевно, „Ђе у њему бијели се кула? Онђе ће нас бити и мучити: „Пребијати и ноге и руке, „И вадити наше очи чарне; „О синови, моји соколови! „Не будите срца удовичка, Но будите срца јуначкога,
"
39
99
99
„Не одајте друга ни једнога,
„Не одајте ви јатаке наше,
„Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
,,Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
„Рујно вино пили у потаји.'
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ’ вијећали,
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит чарне,
Говоре му Турци Лијевњани :
„Казуј, курво, стари Вујадине!
„Казуј, курво, дружину осталу,
„И јатаке, куд сте доходили,
,доходили, зиме зимовали,
„Зимовали, благо остављали;
„Казуј, курво, крчмарице младе,
„Код којих сте рујно вино пили,
„Лили рујно вино у потаји ?"
Ал' говори стари Вујадине:
,,Не лудујте, Турци Лијевњани!
,,кад не казах за те хитре ноге,
„Којено су коњма утјецале;
,,И не казах за јуначке руке,
„Којено су копља преламале
,,И на голе сабље ударале;
„Ја не казах за лажљиве очи,
„Које су ме на зло наводиле
„Гледајући с највише планине,
„Гледајући доље на друмове,
,,Куд пролазе Турци и трговци.
51.
Мали Радо и ц а.
Мили Боже, чуда големога!
Јали грми, јал' се земља тресе?
Ја се бије море о мраморје ?
Ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Ни се бије море о мраморје,
|