Те невјести сигура вечеру.
Невјеста ми стаде вечерати,
Свијетли јој Бончић Алиле;
А пошто је вечерала млада,
Ал ево ти муке од невјесте:
Не може се распасати млада,
Да јој Туре не угледа дојке!
Све мислила, на једно смислила,
Па му пружи ногу и чакширу 48):
„Ој Турчине, Бончић-Алиле!
Кад то чуо Боичић Алиле,
Преко куле иде назадачке,
А невјеста за њим потрупачке,
Из б'јеле га изагнала куле,
Па за њиме затворила врата,
Па се таде рајет учинила.
Кад свануло и сунце грануло,
Таде узе свијетло оружје,
И посједе коња големога,
Па отиде на тамничка врата,
Ту стражара од тамнице нађе,
Те му русу откинула главу,
Па у врата топузином гађа :
„ А излази, цареви хаине!
48) у говору нигда нијесам чуо чакшира (у јед. броју),
„Да ја водим тебе и Алију."
Хајдуку је мука одољела,
Каил бјеше изгубити главу,
Па изиде из ледне тамнице,
Удари га топузином тешком,
Удари га и два и три пута,
Да се како не омисле Турци;
Па ми зове Боичић-Алила:
„Ој Турчине, Боичић-Алиле!
„Доведи ми коња под хајдука,
„Па сигурај и себе и коња.”
Оде Туре у кулу бијелу,
Те довати коња дебелога
И у руку оковану ђорду,
И уза њу пет стотин дуката:
„На то тебе, царева делијо,
„Те ме немој ка цару водити."
То је млада једва дочекала,
Па бацила на коња хајдука,
Па побјеже пољем зеленијем.
Кад је била у гори зеленој,
Ту имаде једна раскрсница,
Бе се до два друма растављају,
Један иде ка Стамболу граду,
Други иде у приморје равно,
Онда вели лијепа невјеста :
„Ну погледај, море хаинине!
„Познајеш ли штогођ од оружја ?"
Кад се хајдук бјеше загледао:
„Ја познајем, но ми је залуду;
„Но одкуд је тебе допаднуло ?" —
„Твоја ми га љуба донијела,
„Уз'о сам је за вјерну љубовцу.”
Кад то чуо хајдук Вукосаве,
Тад хајдука увати грозница;
Ал му вели лијепа невјеста:
"А не бој се, драги господаре!
„Ја сам твоја вјерена љубовца;
„Но опрости оне топузине,
„Е сам млоге ноге осветила 49).”
Отле ошли у приморје равно,
Здраво ошли, весела им мајка!
Њима мајка, а мене дружина!
Сшари Вујадин.
Бевојка је своје очи клела:
Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте,
Бе прођоше Турци Лијевњани
„Проведоше из горе хајдуке:
„Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
„На ономе старом Вујадину,
"На њем бињиш од сувога злата,
„У чем паше на диван излазе;
„На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем’љепше одијело; „На Вулићу брату Милићеву,
49) Што ју је он газио и тукао ногама,
На глави му чекркли челенка, Баш челенка од дванаест пера, Свако перо по од литру злата." Кад су били бијелу Лијевну, Угледаше проклето Лијевно, Бе у њему бијели се кула, Тад' говори стари Вујадине: „О синови, моји соколови! „Видите ли проклето Лијевно, Бе у њему бијели се кула? „Онђе ће нас бити и мучити: „Пребијати и ноге и руке, „И вадити наше очи чарне; „О синови, моји соколови!
„Не будите срца удовичка,
„Но будите срца јуначкога,
„Не одајте друга ни једнога,
„Не одајте ви јатаке наше,
„Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
„Не одајте крчмарице младе,
„Код којих смо рујно вино пили,
„Рујно вино пили у потаји."
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ вијећали,
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит’чарне,
Говоре му Турци Лијевњани :
„Казуј, курво, стари Вујадине!
„Казуј, курво, дружину осталу,
„И јатаке, куд сте доходили,
„Доходили, зиме зимовали,
„Зимовали, благо остављали;
„Казуј, курво, крчмарице младе,
„Код којих сте рујно вино пили,
„Пили рујно вино у потаји?”
Ал' говори стари Вујадине:
„Не лудујте, Турци Лијевњани!
„Кад не казах за те хитре ноге,
, Којено су коњма утјецале;
„И не казах за јуначке руке,
„Којено су копља преламале
„И на голе сабље ударале;
„Ја не казах за лажљиве очи,
„Које су ме на зло наводиле
„Гледајући с највише планине,
„Гледајући доље на друмове,
„Куд пролазе Турци и трговци."
Мали Радоица.
Мили Боже, чуда големога!
Јали грми, јал' се земља тресе?
Ја се бије море о мраморје ?
Ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Ни се бије море о мраморје,
|