Те невјести сигура вечеру. Невјеста ми стаде вечерати, Свијетли јој Бончић Алиле; А пошто је вечерала млада, Ал ево ти муке од невјесте: Не може се распасати млада,
Да јој Туре не угледа дојке!
Све мислила, на једно смислила, Па му пружи ногу и чакширу 48): „Ој Турчине, Бончић-Алиле!
Кад то чуо Боичић Алиле, Преко куле иде назадачке, А невјеста за њим потрупачке, Из б'јеле га изагнала куле, Па за њиме затворила врата,
Па се таде рајет учинила.
Кад свануло и сунце грануло, Таде узе свијетло оружје, И посједе коња големога, Па отиде на тамничка врата, Ту стражара од тамнице нађе, Те му русу откинула главу, Па у врата топузином гађа : „ А излази, цареви хаине!
48) у говору нигда нијесам чуо чакшира (у јед. броју),
„Да ја водим тебе и Алију." Хајдуку је мука одољела, Каил бјеше изгубити главу, Па изиде из ледне тамнице, Удари га топузином тешком, Удари га и два и три пута, Да се како не омисле Турци; Па ми зове Боичић-Алила: „Ој Турчине, Боичић-Алиле! „Доведи ми коња под хајдука, „Па сигурај и себе и коња.” Оде Туре у кулу бијелу, Те довати коња дебелога И у руку оковану ђорду, И уза њу пет стотин дуката: „На то тебе, царева делијо, „Те ме немој ка цару водити." То је млада једва дочекала,
Па бацила на коња хајдука,
Па побјеже пољем зеленијем. Кад је била у гори зеленој, Ту имаде једна раскрсница, Бе се до два друма растављају, Један иде ка Стамболу граду, Други иде у приморје равно, Онда вели лијепа невјеста : „Ну погледај, море хаинине! „Познајеш ли штогођ од оружја ?" Кад се хајдук бјеше загледао: „Ја познајем, но ми је залуду; „Но одкуд је тебе допаднуло ?" —
„Твоја ми га љуба донијела, „Уз'о сам је за вјерну љубовцу.” Кад то чуо хајдук Вукосаве, Тад хајдука увати грозница; Ал му вели лијепа невјеста: "А не бој се, драги господаре! „Ја сам твоја вјерена љубовца; „Но опрости оне топузине,
„Е сам млоге ноге осветила 49).” Отле ошли у приморје равно, Здраво ошли, весела им мајка! Њима мајка, а мене дружина!
Сшари Вујадин.
Бевојка је своје очи клела: Чарне очи, да би не гледале! Све гледасте, данас не виђесте, Бе прођоше Турци Лијевњани „Проведоше из горе хајдуке: „Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
„На ономе старом Вујадину,
"На њем бињиш од сувога злата, „У чем паше на диван излазе; „На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем’љепше одијело; „На Вулићу брату Милићеву,
49) Што ју је он газио и тукао ногама,
На глави му чекркли челенка, Баш челенка од дванаест пера, Свако перо по од литру злата." Кад су били бијелу Лијевну, Угледаше проклето Лијевно, Бе у њему бијели се кула, Тад' говори стари Вујадине: „О синови, моји соколови! „Видите ли проклето Лијевно, Бе у њему бијели се кула? „Онђе ће нас бити и мучити: „Пребијати и ноге и руке, „И вадити наше очи чарне; „О синови, моји соколови!
„Не будите срца удовичка, „Но будите срца јуначкога, „Не одајте друга ни једнога, „Не одајте ви јатаке наше, „Код којих смо зиме зимовали, Зимовали, благо остављали;
„Не одајте крчмарице младе, „Код којих смо рујно вино пили, „Рујно вино пили у потаји." Кад дођоше у Лијевно равно, Метнуше их Турци у тавницу, Тавноваше три бијела дана, Док су Турци вијећ вијећали, Како ће их бити и мучити; Кад прођоше три бијела дана, Изведоше старог Вујадина, Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит’чарне, Говоре му Турци Лијевњани : „Казуј, курво, стари Вујадине! „Казуј, курво, дружину осталу, „И јатаке, куд сте доходили, „Доходили, зиме зимовали, „Зимовали, благо остављали; „Казуј, курво, крчмарице младе, „Код којих сте рујно вино пили, „Пили рујно вино у потаји?” Ал' говори стари Вујадине: „Не лудујте, Турци Лијевњани! „Кад не казах за те хитре ноге,
, Којено су коњма утјецале;
„И не казах за јуначке руке, „Којено су копља преламале „И на голе сабље ударале; „Ја не казах за лажљиве очи, „Које су ме на зло наводиле „Гледајући с највише планине, „Гледајући доље на друмове, „Куд пролазе Турци и трговци."
Мали Радоица.
Мили Боже, чуда големога! Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје ? Ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит' се земља тресе, Ни се бије море о мраморје,
« PreviousContinue » |