310

Све са горе лишће отпадаше, А са земље трава полијеће; Он дозивље посестриму вилу: „Бог т' убио! вило посестримо! „Нијеси л' ми Божју вјеру дала, „Кад ми буде највећа невоља, ,,Да се мене на невољи нађеш ?" Ал' ето ти бјелогрле вилә У сусрећу Староме Новаку, Тако њему вила говорила: „Побратиме, Старино Новаче! „Дал' шта ћераш, да ли од шта бјежиш ?” Проговара Старина Новаче! „Вјера моја, посестримо вило! ,,Ја не ћерам, већ ја јадан бјежим; „Погуби ме Грче на мејдану." Таде њему вила говорила: „Врн' се натраг, Богом побратиме, „Чинићу се лијепа ђевојка, „Савићу се Грку око грла, ,,Па ћу њему очи засјенити, „Ти погуби слијепа јунака,” Тад се Новак натраг поврнуо, Оде с вилом близу до Манојла, Па остаде у гори зеленој; А вила се начини ђевојка, Па се вије Грку око грла, И тура му руке у њедарца, Док је Грку очи засјенила, На позивље Старину Новака : „Побратиме, Старино Новаче!

300

305

315

320

325

„Сад погуби слијепа јунака.”
Ал' се Новак тешко попашно,
Те не смије приступити близу,
Већ се баца перним буздованом,
Те удари Грчића Манојла,
Удари га међу очи чарне,
Паде Грче у зелену траву,
Грче паде, а Новак допаде,
Те Гркову осијече главу,
Па отиде у гору зелену;
Тражи Новак по гори дружину.
Докле су се били састанули,
Цијепаше кићене дарове,
Завијаше своје ране грдне.

7.

Невјера љубе Груичине.

Шатор пење Новаковић Груја
У планини више Дренопоља,
Под шатором седе пити вино,
Вино служи нејаки Стеване,
Максимија пред шатором везе,
Златом везе све по чистој свили;
Па беседи Новаковић Груја:
„Максимија, моја верна љубо!
„Почувај ми пред шатором стражу,
,,Оћу лећи мало да поспа вам.”
Леже Грујо санак боравити,
Максимија пред шатором везе,

335

340

345

5

10

Ал' ето ти три Турчина млада,
А беседи нејаки Стеване :
„О чујеш ли, Максимија мајко !
„Ено иду три Турчина млада,
„Оћу ићи бабу да пробудим."
А беседи Максимија млада :
„Нису, сине, три Турчина млада,
,,Већ су оно три млада трговца,
,,Носе откуп твојему бабајку."
Ал' то дете не слушало мајку,
Него пође да пробуди бабу,
За њим трчи Максимија мајка,
Достиже га шатору на врати,
Удари га руком уз образе,
Како га је лако ударила,
Три пута се дете преметнуло,
Три му здрава искочила зуба,
четири с места с померила.
У том дошла три Турчина млада,
Максимији Бога називају:
„Божја т' помоћ, госпођо невесто!
„Чија с’љуба, кога си витеза ?
„Који те је витез накитио ?" —
,,А Бога ми, три Турчина млада!
„Ја сам љуба Новаковић-Грује,
Витез ме је накитио Груја.”
А беседе три Турчина млада :
„О госпођо, Груичина љубо!
„Издај нама Новаковић-Грују;
„Код Груице носиш чисту свилу,
„А код нас ћеш шетати по свили,

A

"

15

20

25

30

35

40

99

„А носити и сребро и злато, И бити ћеш кадунџика млада, „И често ћеш на теферич ићи „С кадунама од петка до петка." Два Турчина коње одседоше Трећи Турчин поче беседити: „Нете, Турци, жалостна вам мајка! „Ви Грунце ни видели нисте, „Камо ли му на бој изодили; „А ја знадем Новаковић-Грују : „Кад је био од петнаест лета, „Па ја туда кроз планину прођо, „Он сеђаше, те благо бројаше, ,,Ја повика туда кроз планину, „Не би ли се дете уплашило, „И не би ли у гору забегло, Не би л' мене остануло благо, ,, Ал' је дете срца јуначкога, „Јуначкога срца слободнога, Скупи благо, спусти у џепове, Па потера мене кроз планину, „Ја на коњу, Груица пешице, ,Да не беше гране вите јеле, „Te Те му калпак са главе скинула, „Доиста ме уватити ћаше, „Већ док узе калпак те устаче, „Ја забего у гору зелену; „Потеже се Грујо буздованом, „Пустимице добро нештедице, ,,Да удари менека на коњу;

29

99

99

Не погоди менека на коњу,

99

45

50

55

60

65

70

,,Већ удари у ту виту јелу, „Колико је лако ударио, „Виту јелу из корена крену, ,,И гране јој на земљу падоше." Не смеш, Турци под шатор да иду, Док не оде Максимија млада, Те је Груји савезала руке, И замаче синџир око врата, Триест алки четрдесет ока, Онда њега притискоше Турци. А кад скочи Новаковић Груја, Три Турчина на себе понесе, И четврту Максимију љубу, И ћаше се отет' од Турака, Ал' се сети нејака Стевана: „Тешко мене до Бога вишњега! „Турци ће ми дете заробити, „Турци ће ми дете потурчити, ,,Па куда ће моја грешна душа?" Кроз дете се предаје Турцима. Кад Груицу савладаше Турци, Љуби даше кићена зеленка, Па и воде месту Дренопољу, А када су на по пута били, Ал' запишта нејаки Стеване: ,,Красни бабо, Новаковић-Грујо ! ,,Нејаке су ноге у Стевана, ,,Већ не могу с коњма путовати. „Турц у гори остати не даду, „Камџијама бију по очију." Просу сузе Новаковић Груја:

75

80

85

90

95

100

105