Page images
PDF
EPUB

„Које данас у приморју нема:
„Тко добије сјутра на мејдану,
„Нека обје води у крајину."
А кад Зуку ситна књига дође,
Те видио, што му књига каже,
На књигу се гротом насмијао;
Гледала га вијерница љуба,
Па му љуба била бесједила:
,0 Зукане, драги господару!
Откле књига, од кога ли града?
„Од кака ли главна господара ?

„Што л' се тако смијешљиво пише?" Бесједи јој Зукан барјактаре:

,0 Хајкуна, моја вјерна љубо! Ова књига отуд из каура,

[ocr errors]

99

Из бијела града Шибеника, „Од једнога млада капетана, „Капетана, Јеринића Вука; „Јер ме Вуче скоро побратио, „И дарове мени припремио, „Мене Вуче зове на дарове, „На дарове и на миловање, „Да с видимо и да с' дарујемо, „Потврдимо Богом побратимство; „И овако побро овђе пише, „Да поведем тебе, моја љубо.” Па дозива своје вјерне слуге: „Чујете ли, моје вјерне слуге! „Опремајте два коња витеза, "Хоћу данас ићи у приморје „А једноме Богом побратиму

50

55

60

65

70

75

„У бијела града Шибеника."
Њему слуге коње опремише.
Посједоше коње витезове,
Отидоше у приморје равно.
Кад су били у Грахово равно,
Бијели се чадор у Грахову,
Пред чадором два коњица врана;
Кад то виђе љуба Зуканова,
Бесједила Зукан-барјактару:
„Господару, Зукан-барјактаре !
„Откуд они чадор у Грахову?"
Бесједи јој Зукан-барјактаре:
„О Хајкуна, моја вјерна љубо!
„Оно побро посл'о сретаоце,
„Да сусрету мене и тебека."
Они мало иду у напредак
Низ Грахово низ поље широко
Док дођоше бијелу чадору,
А то Вуче сједи под чадором,
Те он пије црвенику вино,
Служи му га сеја Анђелија.
Одја Турчин коња пред чадором,
Он од Вука вјере не искаше,
Веће право под чадор отиде,
А за њиме вијерница љуба;
А кад Турчин под чадора уђе,
Ондај Вуче на ноге устаде,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље,
Па сједоше ладно пити вино;
А кад су се вина напојили,

80

85

90

95

100

105

Бесједио Јеринићу Вуче:

„О Турчине, Зукан-барјактаре!
„Деде реци својој вјерној љуби,

[ocr errors]

„Нека скине пече и вереџе, „Да јој виђу пребијело лице, „Би ли лице за влашића било." Рече Зуко својој вјерној љуби, Она скиде пече и вереџе, Показала своје б'јело лице, Сину лице каʼ и жарко сунце; А кад виђе Јеринићу Вуче, Да кака је лијепа Туркиња, У њему је срце заиграло, Стаде звека тока на прсима И на глави од злата челенке. Ондај рече Зукан барјактаре: „О ђидијо, Јеринићу Вуче! „Деде реци твојој милој сеји, „Нека скине злаћену мараму, „Да јој виђу пребијело лице,

110

115

120

125

„Би л влахиња за Турчина била."
Ондај рече Јеринићу Вуче,
Скиде Анђа злаћену мараму;
Кад је Туре Анђу сагледало,
Од радости на ноге скочило,
Па говори Јеринићу Вуку:

130

„Устај, Вуче, већ се прођи вина! 135
„Доста смо се вина напојили ;
„Устај, Вуче, те опремај вранца

Уста Вуче на ноге лагуне,
У лице се с Турком пољубио,

ין

Један другом крвцу халалише,
Па опрема сваки коња свога.
Добријех се коња доватише,
И убојна копља узимаше.
Обзире се Турчин на Анђушу,
Па Анђуши с коња бесјеђаше:
„О Анђуша, Јеринића секо!
„Ако мени буде до невоље,
„Буди мени данас у невољу;
„Ако Бог да и срећа од Бога,
Те погубим твога брата мила,
"Узећу те себи за љубљење,
„Моја љуба теби робињица."
Ал' бесједи Јеринићу Вуче:
,0 Хајкуна, Зуканова љубо!

,,

,,

„Још се јунак нисам оженио,
„Ако мени буде до невоље,
„Буди мени данас у невољу;
„Ако Бог да и срећа од Бога,
„Те погубим твога господара,
„Узећу те себи за љубовцу,
„Купићу ти четири робиње,
„А четири код двора имадем,
„Што сам јунак собом заробио
„Све из ваше бијеле крајине.”
Кад то зачу кићена Хајкуна,
У млоге се мисли замислила,
Све мислила, на једно смислила:
„Кад ћу бити Анђи робињица,

140

145

150

155

160

165

"Волим бити Вуку госпођица." Отидоше у поље јунаци.

170

Оде Турчин у поље широко,
Оста Вуче чекат на мејдану;
На њега се Турчин наһерао,
И њега је Вуче дочекао,
Те му бојно копље саломио;
Оста Турчин чекат на мејдану,
На њега се Вуче догонио,
Њега Турчин јесте дочекао,
Те је Вуку копље саломио;
А кад они копља изломише,
Онда оштре сабље повадише,
Па удари јунак на јунака.
Они оштре сабље изломише,
Врло Турчин обранио Вука.
Кад се Вуче виђе на невољи,
Он наћера вранца на ђогата,
Док Турчина за грло докучи,
Они оба у траву падоше,
Па се носе по пољу широку;
Турчина су пјене попаднуле,
Јесу Вука мутне и крваве,
Јер је Вука рана освојила;
А кад виђе кићена Хајкуна,
Она трчи низ поље широко,
Те од сабље находи комаде,
Па полеће на оба јунака,
За њом трчи дилбер Анђелија,
Па бесједи Анђуша ђевојка:
„Немој, була, ти на брата мога,
„Јер тако ми Бога истинога!
„Ако згодиш мога брата мила,

175

180

185

190

195

200

« PreviousContinue »