„Живој ћу ти очи извадити."
Ал' бесједи љуба Зуканова :
„Стани, Анђо, ти не иди за мном,
„Ја не хоћу твога брата мила,
„Веће хоћу душманина мога,
„Који мене хоће да зароби
„И у службу другом да ме даде.
Па долеће Хајка до јунака,
Те удари Зукан-барјактара,
Удари га по свилену пасу,
Грдну му је рану задавала,
Виде му се б'јеле џигерице;
Онда Вуче освоји Зукана,
И обали у зелену траву,
Хајкуна му сабљу додавала,
Закла Вуче Зукан-барјактара,
А кад закла Зукан-барјактара,
Онда сједе у зелену траву,
К њему дође Хајка и Анђуша,
Завише му оне ране грдне,
Па се напи црвенога вина ;
Па савише бијела чадора,
Добријех се коња доватише,
Отидоше право Шибенику,
Те је Вуче ране извидао;
Води Хајку у бијелу цркву,
Те j' у цркви био покрстио,
И за се је Вуче привјенчао.
Лијеп пород изродио шњоме:
Двије шћери и четири сина.
Куна Хасан - ага и Драгић војвода.
Књигу пише Куна Хасан-ага
У Удбињи граду бијеломе,
Те је шиље у приморје равно
А на руке Драгић-војеводи:
„Здраво да си, Драгић-војевода!
„Тебе фали сва твоја крајина,
„Да си добар јунак на мејдану,
А менека не куди дружина;
„Веће дођи, да се огледамо
„Под Удбињом у пољу широку,
„И доведи ћерцу Анђелију,
"Ја ћу моју секу Јесмијану:
„Ко погине, нек се не спомиње,
„Кол' остане, нека обје води.”
Књига дође Драгић-војеводи,
Књигу учи Драгић војевода,
Књигу учи, грозне сузе рони :
„А вај мене и до Бога мога!
„Ја сам јунак веће остарио,
„И јуначки мејдан оставио,
„Ја не могу мејдан дијелити.”
Гледао га нејаки Матија,
Гледао га, па је говорио:
„Ој Бога ти, мој рођени бабо!
„Откуд књига, од кога ли града ?
„И до сад су књиге долазиле,
„Ал их ниси са сузамучио.
Вели њему Драгић војевода:
„Прођи ме се, мој нејаки сине!
Ова књига од Удбиње града,
„Од проклетог Куне Хасан-агe,
Зове мене Куна на мејдана
„Под Удбињу у поље широко,
„Да поведем ћерцу Анђелију,
„Он ће повест секу Јесмијану,
Ко погине, нек се не спомиње,
„Кол остане, нека обје води;
„Ја сам јунак веће остарио
„И јуначки мејдан оставио,
„Ја не видим мејдан дијелити,
„А срамота не изић Турчину.”
Кад то чуо нејаки Матија,
Он је своме бабу бесједио:
„Не брини се, мој рођени бабо!
"Ја ћу за те на мејдан изићи."
Говори му Драгић војевода:
„Ид одатле, мој нејаки сине!
„Још ти ниси боја ни видио,
„А камо ли да на мејдан идеш.
„Ој чујеш ме, мој рођени бабо!
„Ја ћу ићи, макар ћу не доћи,
„Под срамотом теб оставит не ћу."
Кад то виђе Драгић војевода,
Да се Мато оканити не ће,
Он му даје кључе од ризнице :
„Иди, Мато, на ћемерли кулу,
„Оправи се, штогод, љепше можеш,
„И обуци секу Анђелију,
„Обуци јој ђузел одијело;
„Па ти узми оно копље бојно,
„И припаши сабљу Аламанку,
„Коју ти је и бабо носио,
Свагда Турске главе доносио;
И ти узми челикли наџака,
„И узми ми штуца зеленога !"
Док је Мато себе опремио,
Опремио себе и сестрицу,
Дотле бабо коња опремио,
Добра коња ђога од мејдана,
Покрио га суром међедином,
Колико је на њојзи ноката,
О свакоме виси литра злата;
Па је бабо Мату сјетовао:
„Ој чујеш ли, мој нејаки сине!
„Иди мудро, не погини лудо:
„Кад ми дођеш под Удбињу града,
„Под Удбињом шатор је разапет,
„Под њиме је Куна Хасан-ага,
„Он ми пије оно рујно вино,
„Вино служи сеја Јесмијана;
„Тебе Куна мамиће на земљу,
„Ти се не дај, сине, преварити,
„Не одјахуј ђога од мејдана.
Ако теби Куна узговори,
„Да ти најпре заходиш ђогата,
„Ни у том се не дај преварити :
„Чиј је мејдан, оног и заходба;
„Па ако ти Бог и срећа даде,
„Те останеш здраво на биљегу,
„Добро гледај Куну Хасан-агу;
Ако ли га копљем не погодиш,
„Удри њега сабљом Аламанком;
Ако ли га сабља не сијече,
„На њему су шипке од челика,
„Удри њега челикли наџаком;
„Ако ли га наџак не завати,
„На њему је панцијер-кошуља,
„Удри њега штуцем зеленијем,
„Удри њега под пазухо лјево."
Попе ми се Мато на ђогата,
Баци за се сеју Анђелију,
Три пута је припасао пасом,
И четвртом од сабље кајасом,
Па ми оде преко поља равна,
Кано звјезда преко неба сјајна.
Кад је био под Удбињу града,
Али Куна шатор разапео,
Под њим сједи, пије рујно вино,
Служи му га сеја Јесмијана;
Вино пије, низ поље погледа
Кад ће рупит' Драгић војевода.
Мато њему Божју помоћ назва:
„Божја помоћ, Куно Хасан-аго!"
Обазре се Куна Хасан-ага,
Кад сагледа нејаког Матију:
„Бог помог’о, курвино копиле!”
Говори му нејаки Матија:
„Бе чујеш ли, Куно Хасан-аго!
„Ја нијесам курвино копиле,
|