„Мени се зна и отац и мајка."
Вели њему Куна Хасан-ага:
„Сјаши, море, да пијемо вино!"
Ал' говори нејаки Матија:
„Ја нијесам дош’о вино пити,
„Већ јуначки мејдан дијелити.
Препаде се Куна Хасан-ага,
Па извади два мача зелена,
Бацио их пред Мата у траву:
„Узми, Мато, кога теби драго,
„Да не речеш, да је пријевара."
Говори му нејаки Матија:
„Не будали, Куно Хасан-аго!
„Ја не требам мача ни једнога,
„У мене је сабља Аламанка,
„Коју ми је и бабо носио,
„Турске главе свагда доносио.
Кад то виђе Куна Хасан-ага,
Да га дјете не ће да послуша,
Он говори нејаку Матији :
„Заход коња, нејаки Матија,
„Да ја теби стојим на биљегу."
„Није тако, Куно Хасан-аго!
„Твој је мејдан, твоја и заходба."
Кад то зачу Куна Хасан-ага,
На ино се њему не могаше,
Већ он скочи на свога дорина;
Спушћа Мато секу Анђелију,
Он је спушћа у зелену траву,
Па је сеји тихо говорио:
„Не бој ми се, сејо Анђелија!"
Па он стаде Куни на биљегу;
Стаде Куна коња заходити
И бојнијем копљем обходити;
Добро га је био загледао
Баш у чело међу оба ока;
Али ђогат вичан је мејдану,
Клече Ђого на прва кољена,
Преко Мата копље прелећело,
У бијелу стјену ударило,
Преби му се на двоје на троје.
Онда стаде Куна на биљегу,
Узе Мато коња заходити;
Кад то виђе Куна Хасан-ага,
Како дјете вјешто коња игра,
Још вјештије бојно копље држи,
Он побјеже с јуначког биљега ;
За њим трчи нејаки Матија :
„Стан”, Турчине, ниси утекао!
„Јоште јуче да си потекао,
„Данас бих те јунак уфатио,"
Па потеже челикли наџака,
Те удара Куну Хасан-агу;
Али њега наџак сјећ не море,
На њему је панцијер-кошуља;
Он потеже сабљу Аламанку,
Удара га по свилену пасу,
Али њега сабља сјећ не море,
На њему су шипке од челика,
Бритка му се сабља саломила ;
Он ми шчепа штуца зеленога,
Удара га под пазухо лјево,
Посади га у траву на главу,
Турчин паде, а Мато допаде,
Те му русу одсијече главу,
Па је метну ђогу у зобницу,
И он води Куниног дорина,
Па га даје секи Анђелији:
„Јаши коња, сејо Анђелија;"
A узима сеју Куничину,
Па је баци за се на ђогата,
Однесе је двору бијеломе,
Одведе је у бијелу цркву,
Покрсти је и вјенча је за се.
Лијеп пород они породише:
Двије ћери и четири сина.
Иво Сенковић и ага од Рибника.
Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
„О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да си добар јунак од мејдана;
„А и мене не куди дружина :
„Ако с', Ђурђу, јунак од мејдана,
„Од мејдана и од сабље бритке,
„Оди к мени под бела Рибника,
„Од на мејдан, да се огледаме;
„Ако л', 'Ђурђу на мејдана не ћеш,
„Преди мени гаһe и кошуљу,
„Нек ја знадем, да си ми покоран.
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
Гледа књигу, а сузе пролива,
Ал' га пита Сенковићу Иво:
„Родитељу, што сузе проливаш?
„До сад су ти књиге долазиле
„И кроз твоје руке пролазиле,
"Али ниси суза проливао."
Ал беседи Ђурађ Сенковићу:
„Драго чедо, Сенковићу Иво!
„Јесу до сад књиге долазиле,
"Ал' овака нигда дошла није;
Ако ли је кад и дошла ’вака, „А баба је онда млађи био, „Па се није од књига плашио: „Ово ј’ књига аге од Рибника, „Ага мене на мејдан зазива, „Ја сам, сине, врло остарио,
могу се ни коња држати, „Камо л' терат по мејдану с Турци,
,,А прести се нисам научио,
„Турком прести не могу кошуља."
Ал' беседи Сенковићу Ива:
„Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
„Ако с’, бабо, остарио врло,
Те не можеш на мејдан изићи,
„Од Бога си мене испросио,
„Бог је мене теби поклонио,
„Ја ћу, бабо, на мејдан изићи,
„Оћу твоју заменити главу."
Ал' му 'Ђурађ поче беседити:
„Драго чедо, Сенковићу Иво !
„Можеш, сине, на мејдан изићи,
„Отићи ћеш, ал' ми доћи не ћеш ;
„Јер си, сине, јако неразуман,
„Још ти нема ни шеснаест лета,
„А Турчин је јунак од мејдана,
„Да му нема у крајини пара;
„На њему је руво страовито:
„Рисовина и самуровина,
„А на коњу сама међедина,
„Бојно копље вуком покројено;
„Само ћеш се рува поплашити,
„А камо ли кад подвикне Турчин,
„И поцикне коњиц под Турчином,
„Од страа ћеш пасти са коњица,
„И своју ћеш изгубити главу;
„Па што ћʼ тужан после тебе баба?
"Кол ће бабу лебом доранити?
„Ко л' по смрти стара саранити?"
Ал говори Сенковићу Иво:
„Што б се, бабо, рува поплашио ?
„Ја с не бојим ни жива курјака,
А камо ли мртви кожетина;
„Ако може Турчин подвикнути, „И ја могу, бабо, подвикнути;
Већ дај мени тестир и благослов, „„Да Турчину на мејдан изиђем ; „Док је, бабо, твога чеда Иве, „Не ћеш Турком ти прести кошуља." То се Ђурђу на ино не може Свог му добра дору оседлао,
|