Дору седла, испод гриве љуби:
„Ао, доро, врло добро моје!
„Доста ли смо, доро, војевали,
„Из Турака робље изводили,
„Од Турака глава доносили!
„Сад сам, доро, остарио врло,
„Ја не могу више војевати,
„Сад те шиљем с главом неразумном, „Са Иваном, са јединим сином:
Ива ј', доро, глава неразумна,
„Чувај, доро, моје чедо, Иву.
Па Ивана оправио лепо:
Све му своје руво обукао
И своју му сабљу припасао,
На Ивана лепо световао:
„Ао Иво, моје чедо драго!
„Пођи, сине, пош'о у добри час!
„Тамо, сине, добре среће био!
„Бог те здраво и мирно носио,
„Од душманске руке заклонио!
„Грдне ране и руке душманске!
„И крепка ти десна рука била!
„И оштра ти бритка сабља била!
„Слободне ти очи на Турчина!
„Кад ти дођеш под Рибника бела,
„Ти се немој поплашити, сине!
„Оштро гледај, а оштро беседи,
„Оштро агу на мејдан зазивај.
„Кад с Турчином на мејдан изиђеш,
„Немој доре уздом забунити,
"Ја сам дору боју научио,
„Вешт је дора боју и мејдану,
„Дора ће те собом заклањати",
„Испод бритке сабље уклањати.”
А кад Иван примио благослов,
Љуби бабу у скут и у руку,
И у земљу, гди он чизмом стаје,
Стару мајку целива у руку:
„Простите ми, моји родитељи !“
Па се Ива коња приватно,
Па на мејдан оде певајући,
Родитељи осташе плачући.
Кад је био на пољу Рибничком,
Угледа се један шатор бели,
Пред шатором копља ударена,
А за копља коњи повезани,
Под шатором ага од Рибника,
Седи ага, пије малвасију,
С њиме пију два пашина сина;
Кад је дорат коње угледао,
Завриштао дорат под Иваном;
Ал' беседе два пашина сина:
„Господине, аго од Рибника!
„Ето старца Сенковића Ђурђа !
„Сад ћеш, аго, изгубити главу,
„Данас ћеш се с нама растанути."
Кад погледа ага од Рибника,
Ал’угледа Сенковића Иву:
„Не бојте се, моја браћо драга!
„Оно није Ђурађ Сенковићу,
„Већ је оно Сенковићу Ива;
„У з’о чає га баба оправио,
„Лудо ти ће данас погинути!
„Ал' га, браћо, погубити не ћу,
„Јер је Ива дете неразумно,
„Већ га оћу жива уватити;
„А у Ђурђа млого кажу блага,
"Зањ ћу узет шест товара блага."
У том Ива пред шатора дође,
Божју помоћ Турком називао :
„Божја помоћ, Рибничани Турци!" 145 Лепо Турци помоћ приватише: „Здрав јуначе, Сенковићу Иво! „Које добро, Сенковићу Иво ?
„Које добро, што си до нас дош’о ?"
Ал беседи Сенковићу Иво : Ко је овде ага од Рибника, „Нека мени на мејдан изиђе;
Агине ми књиге досадише, ,,Родитеља на мејдан зазива; „Родитељ је врло остарио, Он не може на мејдан изићи, „Ја сам дош’о за мог родитеља. Ал' беседи ага од Рибника: „Ман' се, Иво, врага и мејдана! „Још мејдана ни видио ниси, "А камо ли да си излазио; Већ од”, Иво, да пијемо вино; „Греота је тебе погубити, „Јер си теке на свет настануо; „Већ се предај, Сенковићу Иво! „И без ране и без мртве главе ; „А ево ти тврду веру дајем,
„Да ти ништа учинити не ћу:
„У твог бабе млого кажу блага,
„Подај благо, па откупи главу."
Ал беседи Сенковићу Иво!
„О Турчине, аго од Рибника!
„Нисам дош'о, да ти се предајем,
„Већ сам дош’о, да се огледамо
„И јуначки мејдан поделимо;
„Већ на мејдан, ако жена ниси!
„Јер ми није дуго за стајање.”
Цикну ага, кано змија љута,
Па он скочи на ноге јуначке
Па се добра вранца приватио,
Па беседи ага од Рибника:
,0 јуначе, Сенковићу Иво!
„Играј коња, па удри на мене.”
Ал беседи Сенковићу Ива:
„О Турчине, аго од Рибника!
„Ја сам мога заморио дору
„Из далеке земље путујући,
„Па не могу дору заиграти,
"Већ ти оћу стати на белегу,
„Играј вранца, па удри на мене,
„С белеге се уклонити не ћу,
„Јуначки ћу тебе дочекати."
То Турчину врло мило било,
Па разигра вранца по мејдану,
Па, потрже бојно копље оштро,
Па повикну, као змај планински:
"Држ се добро, Сенковићу Иво!
„Немој рећи, да је пријевара."
На Ивана јуриш учинио,
Гледа копљем у срце јунака;
Клече дорат у зелену траву,
Иву копље високо надмаши,
Не може му калпак оборити,
А камо ли ранити јунака;
Ману сабљом Сенковићу Ива,
Аги копље до руке просече.
А кад види ага од Рибника
Да му ништа нема од мејдана,
Даде плећа, стаде бијегати,
Да утече у бела Рибника;
За њим Ива напусти дората,
Колико се дорат уморио,
Брзо дорат вранца састигао,
На сапи му главу наслонио,
Аги кида ките на појасу;
Ал' беседи ага од Рибника:
„Боже мили, гди ћу погинути!
„Од јунака да би погинуо,
„Не би мени ни по јада било,
„Већ од добра коња Иванова!"
Ал' је Иван дете неразумно,
Он се сабљом не маша Турчина,
Не ће њему да одсече главу,
Веће ради, да увати жива,
Да га води баби за поштење;
У том с Турчин пушке досетио,
Преко себе пушку опалио,
Ал' Бог даде, не погоди Иве,
Већ дората међу очи чарне,
|