Паде дорат у зелену траву,
А Иван се на ноге дочека;
А кад види ага од Рибника,
Да ј' Ивана с коњем раставио,
Врати вранца натраг на Ивана :
„Што сад мислиш, Сенковићу Иво ?
„Што сад мислиш, чему ли се надаш ?
„С добрим сам те дором раставио ;
„Већ предај се, Сенковићу Иво!
„Робом и кад, а гробом никада."
Цичи Иван, ка' и змија љута:
„О Турчине, аго од Рибника!
„Жив се теби ја предати не ћу;
"Ако си ме с коњем раставио,
„Са саблом ме раставио ниси,
„Ево сабље родитеља мога,
„Која ј' доста на мејдану била,
„Одсекла је доста Турски глава,
„Бог је добар, и данас ће твоју.”
Цикну Турчин, к'о и змија љута,
Натерује вранца на Ивана,
Ал' је Иван јунак од мејдана,
Не ктеде се с пута уклонити,
Ни с Турчину теде покорити,
Већ јуначки чека на мејдану,
Ману сабљом и десницом руком,
Добру вранцу главу одсекао,
Паде вранац и притиште агу,
Насмеја се Сенковићу Иво:
„Што сад мислиш, аго од Рибника ?
„Што сад мислиш, чему ли се надаш ?" 260
Поче ага Иву братимити;
„Богом брате, Сенковићу Иво !
„Немој мене данас погубити,
Ишти блага, колико ти драго.”
Ал' беседи Сенковићу Ива :
Волим твоју једну мртву главу,
„Него благо цара честитога.”
Ману сабљом, одсече му главу,
Метну главу у јанкесу 51) пасу,
Брже с аге поскида одело,
С аге скиде, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина,
Гди погибе ага од Рибника,
Пак беседе два пашина сина:
„Да душмана жива не пустимо,
„Да ми нашег агу осветимо!"
Брзо Турци коње уседоше,
Па Ивана брзо потераше,
Бежи Иван, како горско звере,
Док Бог даде, у гору замаче;
Ето Турком невоље велике:
На коњма га терати не могу,
Добре Турци коње одседоше,
Па за јелу коње повезаше,
Пак пешице терају Ивана;
Ал' је мудра глава у Ивана:
51) Ову ријеч јанкеса нигда прије нијесам чуо, НИТИ знам шта је, ако није она кеса, што у катана виси Доље остраг.
Он је Турком очи заварао,
Докле њега протрчаше Турци;
Онда с Иван коњма повратно,
Па одреши два коња витеза,
Једног јаше, а другога води;
Кличе Ива кроз луг попевати:
„Фала Турци, два пашина сина!
„Кој ми данас коње поклонисте !”
Кад зачуше два пашина сина,
Брже трче на друм пред Ивана,
Али на друм не смеше изићи,
Већ из горе братише Ивана :
Богом брате, Сенковићу Иво! „Врати нама два коња витеза, „Даћемо ти шест стотин дуката." Ал беседи Сенковићу Ива: „Не будалте, два пашина сина! "Волим ова два коња витеза, „Него благо од вашег Рибника ; „Не могу вас кроз гору терати, Не би вама коњи требовали ; Ено вама вранца и дората, „Који није на крајини било." Оде Иван двору певајући, Осташ Турци у гори плачући. Кад је Иван близу двора био, Угледа га стара мила мајка, Па свог сина познати не може, Јер је Иван руво променио, Променио руво и коњица, Пак запишта, као љута змија,
Проли сузе низ бијело лице,
Она трчи у дворове Ђурђу:
„Јао 'Ђурђу, драги господару!
"У з'о час си Иву оправио,
„Оправио, да тʼ замени главу !
Иво нам је тамо погинуо,
„Ево иде ага од Рибника,
„Сад ће наше дворе поарати,
„А нас оће, Ђурђу, заробити,
„Да под старост служимо Турчина!"
А кад Ђурађ саслушао речи,
Проли сузе низ јуначко лице,
Пак он ђипи на ноге јуначке,
Пак припаса мача зеленога,
Пак он брже на чаире трчи,
Те увати стару бедевију",
Нејма каде да седлом оседла,
Већ се голој на рамена баци;
Пак излети Ђурађ пред Ивана,
Ал' свог сина познати не може,
Јер је Иво руво променио,
Променио коња и одело;
Пак повика Сенковићу Ђурђу:
„Стани курво, аго од Рибника!
"Ласно ти је дете погубити,
„Коме нема ни шеснаест лета;
"Ал' од, аго, те погуби старца!"
Ал беседи Сенковићу Иво:
„Бог ми с тобом, родитељу 'Ђурђу!
„Нисам, бабо, ага од Рибника,
„Ја сам, бабо, твоје чедо Ива.”
Од жалости јунак и не чује,
Он не чује, што беседи Ива,
Већ салети своје чедо Иву,
Салети га, да одсече главу ;
Ето Иви големе невоље!
Оће јунак да изгуби главу,
Да од кога, већ од бабе свога!
А кад види, да ће погинути,
Даде плећа, пак стаде бегати,
За њим Ђурађ пусти бедевију :
Стани, аго, утећи ми не ћеш!"
Брзо Ђурађ састигао Иву,
И оће му да одсече главу;
Кад се види Ива на невољи,
Он се маши у јанкесу пасу,
Пак он скочи с бедевије старе,
Под Иваном коња приватио,
Своје чедо на руке привати,
Пак Ивана и грли и љуби:
„Вала, Иво, моје чедо драго!
„Који с баби заменио главу,
„Свој господи образ осветлао,
„Свој господи и нашој крајини !
„Ал’што с’Турско руво облачио ?
,,Мало бабо душу не огреши,
|