Ал Вук бану књигу отписује:
„Господине, бане Задранине!
„Не ћу теби ђеце поморити:
„Нема њима од злата бешике,
„Него им је дрвена бешика,
„Два комада јелова дрвета;
„Нема њима меда ни шећера,
"Нит' им има ране материне,
„Но им има скроба овсенога
„И дебела меса овнујскога;
„Ал' ти ђецу ја послати не ћу,
„Док ми не даш брата Милутина,
„И узањга три товара блага;
„Јер су скупља два банова сина
„Од једнога сужња из тавнице.
Када бану ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Од ина се њему не могаше,
Већ он пусти сужња Милутина,
И даде му три товара блага,
Те поврати до два своја сина.
Оиеш Вук Анђелијћ и вин
Задранин.
Вино пије бане Задранине
Усред Задра на бијелој кули,
С баном пије тридесет Задрана;
Кад се бане накитио вина,
Вако оде њима бесједити: „Чујете л’ме, тридест ђеце лудо! „Хоћу једну чету покупити, „Добру чету, три стотин Задрана, „Шњоме ћу се, ђецо, подигнути, „Спустићу се низ приморје равно „До бијела села Челебијћа, „А до куле Вука Анђелијћа, „Бјелу ћу му кулу похарати, „Вјерну ћу му љубу заробити, „Погубићу Мића Анђелијћа, „Мила брата Анђелијћа Вука; „Пак ћу отле чету повратити „У Удбињу у Турску крајину, „Не бил кака роба заробио." Што је бане пијан говорио, То тријезан бане учинио: Он подвикну на граду тобџије, Опалише дванаест топова, Бане просу рушпе по калдрми, А глас оде по Задру бијелу, Састаде се три стотин јунака Под барјака бана Задранина, А бан гледа са бијеле куле; То је бану врло мило било, Па он слеће низ бијелу кулу И весео у дружину дође, А слуге му ата изведоше, Баница му донесе оружје. Када бане припаса оружје, Довати се ата доратаста,
Оде с четом низ приморје равно.
Добра бану срећа прескочила :
Када дође селу Челебијћу
Бјелој кули Вука Анђелијћа,
Али Вука дома не бијаше,
Већ отиш’о с љубом у Котаре
Побратиму Шарићу Цвијану,
А на пусто кулу оставио,
Те му бане кулу похарао
И мила му брата заробио,
Мила брата, Мића Анђелијћа;
Па отале чету окренуо,
Ноћом бане бјеше ударио
У јацију кроз Турску Удбињу;
И ту бану добра срећа била,
Те сусрете тридест ђеце лудо,
Бе идаху млада из џамије
А һитапе носе под пазухом;
Када ђеца чету опазише,
Побацаше књиге по калдрми,
Па стадоше млада да бјегају,
Ал' не даде бане бијегати 53),
Но подвикну на своје јунаке
Поваташе тридест ђеце лудо,
Одведоше Задру бијеломе,
Бан их баци на дно у тавницу,
Бено лежи вода до кољена,
53) у говору би се казало бјегаши, а бијегаши је само
А јуначке кости до рамена.
Тако стаде за годину дана,
Но пропишта Мићо Анђелијћу,
Љуто пишти јутром и вечером
И проклиње дане и године
И Анђушу своју стару мајку,
Која га је на свијет родила;
Вако сужањ Мићо говораше:
„Авај мене од Бога милога!
„Бе погибох јунак у тавници
„За младости и љепоте моје
„А код мога големога блага!".
Тако сужањ Мићо сјетоваше,
А мишљаше нико га не чује,
Но га зачу од Задара 5*) бане,
Па подвикну Рада тавничара:
„Доведи ми Мића Анђелијћа.”
Хитро га је Раде послушао,
Те отвори на тавници врата,
И изведе Мића у авлију.
Пита њега од Задара бане:
„О мој сужњу, Мићо Анђелијћу!
„Која ти је голема невоља,
„Те ти пиштиш у мојој тавници?
„Алт” је мало вина, ал' ракије,
"Ал' је мало љеба бијелога?"
Вели њему Мићо Анђелијћу:
54) „Од Задара” је (мјесто од Задра) само да се испуни
„Господару, бане Задранине!
,,Свашта доста у твојему здрављу,
„Но је мене, бане, досадила
„Та тавница кућа необична;
„Но за Бога, бане Задранине!
„Пушти мене из тавнице клете,
„Ишти блага, кака тебе драго.
Ал' говори бане Задранине:
„Болан сужњу, Мићо Анђелијћу!
„Можли мене откуп саставити,
Што ћу, сине, за тебе искати?
„Да ми дадеш три товара блага,
„И још до три коња из Удбиње:
„Прво ђога Ковачине Рама,
„И кулаша будалине Тала,
„И вранчића Хрњетине Муја;
„Јоште сабљу Јанковић-Стојана,
„Што су на њој три балчака златна, „И у њима три камена драга,
„Ваља, кажу, три царева града;
„Јоште, сине, Мићо Анђелијћу,
„Да ми пошље Анђелијћу Вуче
„Његовога лака џевердана
„И од паса двије пушке мале,
„Штоно их је у Млетку ковао,
За њих дао хиљаду дуката;
„И жутога хрта Дукађинца,
„И десницу из рамена руку;
,,Па ћу тебе, сине, опростити,
„И пуштити са дна из тавнице." Кад то зачу Мићо Анђелијћу,
|