А кад бану ситна књига дође,
Он добави тридесет терзија,
Те скројише тридесет долама
На тридесет младих Удбињана;
И даде им тридест кеса блага;
Мићу даде зелену доламу,
Што су на њој токе Смиљанића;
И даде му свијетло оружје,
И за ашлук три товара блага;
Вуку спреми, што му Вуче пише,
Па поведе тридесет робова
И Вукова брата Милутина,
Стиже бане у приморје равно
У високу Велебит планину
Ꭹ
На студену воду Смиљанића,
Али прије бјеше дош'о Вуче
И довео два банова сина,
Шњима сједи, пије рујно вино;
А кад стиже бане Задранине,
Пред њим Вуче на ноге скочио,
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Бане грли два нејака сина,
А Вук свога брата Милутина,
Пак сједоше пити рујно вино,
Док се браћа мало познадоше,
Па лијепо робље под'јелише,
И здраво се дома повратише:
Оде бане Задру бијеломе,
Оде Вуче у приморје равно;
Бан одведе два нејака сина,
А Вук свога брата Милутина
И робова тридест Удбињана.
Лијепо их Вуче дочекао,
У Удбињу здраво оправно.
Бог му дао здравље и весеље,
Што му врати жалост за срамоту!
Сењани се у лов подигнули
Среће ради на божић у јутру,
Да јуначку срећу окушају.
Тако њима Бог и срећа даде:
До подне им ведро и лијепо,
Од подне се нешто наоблачи,
Па окрену снијег са сјевером;
Смрзоше се токе за јелеке,
А јелеци за танке кошуље,
А кошуље за плећи јуначке,
Бритки мачи за јуначка бедра.
Ал’говори Сењанине Иво:
„Да мој брате, Јуре барјактаре!
, Не знаш ђегођ камене пећине,
„Бе би могли ватру наложити
, И јуначки живот повратити?"
Ал’говори Сењанине Јуре:
„Не знам, брате, камене пећине,
„Већ ја знадем тамо у планини
„Не далеко цркву Петровицу,
„Ту можемо ватру наложити
„И јуначки живот одржати."
Кад дођоше цркви Петровици,
Вели њима Сењанине Иво:
„Дете, браћо и моја дружино,
„Да ми овђе ватру наложимо
„Од пушака нашијех кундака,
Од мачева нашијех ножница.
Ал' говори Јуре барјактаре:
„Ви не мојте танке пушке кварит’, 30 „Танке пушке и бритке мачеве : „Оружје нам може требовати; „Него да ми ватру наложимо „Од столова и од свијетњака, „Па кад дође лијеп данак Петров, „Што будемо на ватру сложили, Оно ћемо љепше поградити. Сва дружина њега послушала, Брже боље ватру наложише Од столова и од свијетњака, И јуначки живот повратише. Кад у јутру јутро освануло, Тад' изиђе Сењанине Јуре, Он изиђе пред бијелу цркву, Али снијег у стре ударио, Око цркве опколили Турци. Кад то виђе Сењанине Јуре, Он се онда натраг повратио, Па подвикну на своју дружину : „А на ноге, браћо и дружино! „А на ноге и на пушке танке !
„Око цркве опколили Турци.”
Поскочише Сењани јунаци
Стадоше се огњем преметати,
Док им неста праха и олова,
Пра још бјеше, ал' олова нема;
Ал' говори Сењанине Иво:
„Браћо моја и моја дружино!
„Ја имадем на мојој долами,
Имам тридест сребрних путаца,
„У пушчани калуп саљевана,
„Да пунимо тридесет пушака,
„Не бил сребро боље среће било.”
Напунише тридесет пушака,
И убише тридесет Турака,
Паке бритке маче потргоше,
Око цркве рашћераше Турке,
Пак одоше Сењу бијеломе
Пјевајући и попјевајући.
Бој и међу собом.
Вино пију Сењани јунаци
На капији Сења бијелога,
Међ њима је барјак сав од свиле,
Па по свили сав извезен златом,
Вјетар душе пак барјаком њише
И баш вију ките од барјака
По калпаци Сењских витезова :
Једно био Галија Томића,
А друго је Петре Мркоњића,
А треће је Влашкалиновићу,
А четврто Мандушићу Вуче,
А пето је Сењски капетане,
На бесједи Сењски капетане:
,Мили Боже, чуда големога!
„Штогод има у Сењу јунака,
„Баш у Сењу и около Сења,
„Нејма бољег од мене јунака;
„Нити бољег коња од мог барне."
Не отрпи Галија Томића,
говори Сельском капетану : „Не фали се, Сењски капетане! „Зар не знадеш, Сењски капетане, „Кад разбисмо пашу Босанскога „И Босанске разгонисмо Турке, „Пак мој зеко бржи од твог барне, „Јер три фата у висину скаче, "А четири пред барну твојега, „У копита земљу захиташе, „Па твом Барни очи засипаше?" Расрди се Сењски капетане, Па говори Галији Томића:
„Ћути, курво, Талија Томићу!
„'Ћути, курво, више не бесједи!
„Зар не видиш до три самокреса
„За мојијем свиленијем пасом?
„Па кад тргнем једног самокреса."
И он трже једног самокреса,
И удари Галију Томића,
Како га је лако ударио,
|