Он удара прстеном у врата : „Отвор врата, млада беговице !" Ал' беседи млада беговица : „Ид одатле, незнана делијо! „Ја ти не смем отворити врата „Од проклетог Мијата ајдука." Ал беседи Мијате ајдуче: „Отвор врата, млада беговице! „Та давно је Мијат погинуо, „Још јесенае о Мијољу дану." Врат отвара млада беговица, Мијат грли младу беговицу, Он је јунак и грли и љуби, Па шњом оде у бијеле дворе, А јунаци горе на чардаке. Док се Мијат буле наљубио, Јунаци се понасуше блага, Бели гроша и жути дуката; Па беседи Мијате ајдуче: „С Богом остај, носестримо моја! „Да с' у здрављу опет састанемо !” Ал беседи млада беговица: „С Богом пошо, Мијате ајдуче! „Да Бог даде да се разумремо, „Ал' да једно друго не видимо!"
Очеш що, али друкчије.
Протужило тридест и пет друга Код кољена Мијат-харамбаше:
О Мијате, наша поглавицо! „Свуд ходисмо, Босну преходисмо,
Бе знадосмо дворе, похарасмо, „Бе нађосмо благо, однесосмо; „Још нам једни двори остадоше, „Красни двори Љубовић-спахије „Код онога шера Невесиња, „И у њима чудно кажу благо: „У подруму три сандука блага,
На чардаку има и четири;
„И имаде диван-кабаница, „Којано је у Дивну кројена, „А сувијем златом попуњена „Од врх главе до зелене траве; „И имаде пушка Млетачкиња, „Којано је у Млетку ковата, „Три туфека за петнаест дана, „Она бије сваке тилисуме; „И имаде сабља димишћија, „Којано је у Шаму ковата, „Три ковача за петнаест дана, Сва у суво окована злато,
„И на њој су три балчака златна, „У балчаку алем камен драги, „Према ком се види путовати „У по ноћи, ка' и у по дана; „Хајдуку би чудно требовало ; „Хајд'мо и те дворе похарати!" Вели њима Мијат харамбаша: „Браћо моја, тридест и пет друга! „Знадем, браћо, и ја за те дворе,
„Моремо их лако походити, „Ал’ако ми онђе изгинемо,
„Ил' грднијех рана допаднемо, „Немојте ми душе проклињати ; „Акол како благо добијемо, „Братски ћемо благо дијелити." То рекоше, на ноге скочише, И заједно Бога поменуше, Отидоше Љубовића кули; Од куле су хабер уватили, Да спахије дома не имаде, Отиш'о је с четом у Хрватску, Плијен гонит, робље задобити. А кад било вече о јацији, И дођоше до близу капије, Од хајдука један зајаука: „Авај мени до Бога милога! „Што ћу јадна робиња до в'јека? Сјутра ће ме буле докопати, „Да им перем сане и кашике, „Да им чиним измет до вијека! Узе Мијат троструку канџију, Све хајдуке редом удараше, Они цвиле, кано горске виле, Жаловито, како и робиње. То зачула на кули кадуна, Па дозива Кумрију робињу: „Устан” брже, Кумрија робињо! „Те отвори на авлији врата, „Спахија ми дође из Хрватске „И доведе робља племенита,
„Којено ће тебе одмјенити, „А и мене вјерно послужити." Њој говори Кумрија робиња: „Не см’јем, кадо, живота ми мога! „Јер се бојим, горски су хајдуци; „Кад спахија пође из Хрватске, „На дан ће ти гласе оправити, „Да се њему на вечеру надаш. А хајдуци цвиле без престанка ; Ражљути се Љубовића када, Па удара Кумрију робињу, Удари је руком по образу, Сама слеће низ танану кулу, Те отвора на авлији врата, Отворила девет кључаница И десету браву Дубровачку; Кад отвори на авлији врата, Па хајдуке пушти у авлију, Засјаше се токе на доламам’ И за пасом свијетло оружје; Виђе када, да су то хајдуци, Даде плећи, ћаше побјегнути, Не даде јој Мијат побјегнути, Увати је Мијат на чардаку,
За Мијатом тридест и пет друга,
Па на каду љуто замахују,
Замахују, а не ударају ; Љута каду увати грозница Гледајући на страшне хајдуке, Па Мијату онда бесједила:
О Мијате, мој по Богу брате!
„Не дај мене твоме друштву тући!" Вели њојзи Мијат харамбаша: „Сејо моја, Љубовића кадо!
„Кажи брату, ђе ти имаш блага ?” Њему када отвори комору, У комори три сандука блага, Све су сами гроши и вижлини. Онда Мијат друштву бесједио: „Браћо моја, тридест и пет друга! „Овђе блага нема за хајдука." Опет Мијат кади бесједио : „Моја сејо, Љубовића кадо! „Кажи брати и за друго благо.” Отвори му и другу комору,
ту има четири сандука, Све су сами крстати тал'јери.
Опет Мијат друштву бесједио:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„И још блага нема за хајдука."
Узе Мијат троструку канџију, Па на каду љуто замахује, Замахује, а не удара је, Већ канџијом бије по дувару: „Видиш сејо, Љубовића кадо! „Видиш ову троструку канџију, „Кад те њоме станем ударати, "Просјећ ћу ти свилену вереџу, „И под њоме танану кошуљу, „Још ћу мало коже захитити; „Кад те, секо, станем ударати,
« PreviousContinue » |