Он удара прстеном у врата :
„Отвор врата, млада беговице !"
Ал' беседи млада беговица :
„Ид одатле, незнана делијо!
„Ја ти не смем отворити врата
„Од проклетог Мијата ајдука."
Ал беседи Мијате ајдуче:
„Отвор врата, млада беговице!
„Та давно је Мијат погинуо,
„Још јесенае о Мијољу дану."
Врат отвара млада беговица,
Мијат грли младу беговицу,
Он је јунак и грли и љуби,
Па шњом оде у бијеле дворе,
А јунаци горе на чардаке.
Док се Мијат буле наљубио,
Јунаци се понасуше блага,
Бели гроша и жути дуката;
Па беседи Мијате ајдуче:
„С Богом остај, носестримо моја!
„Да с' у здрављу опет састанемо !”
Ал беседи млада беговица:
„С Богом пошо, Мијате ајдуче!
„Да Бог даде да се разумремо,
„Ал' да једно друго не видимо!"
Очеш що, али друкчије.
Протужило тридест и пет друга
Код кољена Мијат-харамбаше:
О Мијате, наша поглавицо! „Свуд ходисмо, Босну преходисмо,
Бе знадосмо дворе, похарасмо, „Бе нађосмо благо, однесосмо; „Још нам једни двори остадоше, „Красни двори Љубовић-спахије „Код онога шера Невесиња, „И у њима чудно кажу благо: „У подруму три сандука блага,
На чардаку има и четири;
„И имаде диван-кабаница,
„Којано је у Дивну кројена,
„А сувијем златом попуњена
„Од врх главе до зелене траве;
„И имаде пушка Млетачкиња,
„Којано је у Млетку ковата,
„Три туфека за петнаест дана,
„Она бије сваке тилисуме;
„И имаде сабља димишћија,
„Којано је у Шаму ковата,
„Три ковача за петнаест дана,
Сва у суво окована злато,
„И на њој су три балчака златна,
„У балчаку алем камен драги,
„Према ком се види путовати
„У по ноћи, ка' и у по дана;
„Хајдуку би чудно требовало ;
„Хајд'мо и те дворе похарати!"
Вели њима Мијат харамбаша:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„Знадем, браћо, и ја за те дворе,
„Моремо их лако походити, „Ал’ако ми онђе изгинемо,
„Ил' грднијех рана допаднемо,
„Немојте ми душе проклињати ;
„Акол како благо добијемо,
„Братски ћемо благо дијелити."
То рекоше, на ноге скочише,
И заједно Бога поменуше,
Отидоше Љубовића кули;
Од куле су хабер уватили,
Да спахије дома не имаде,
Отиш'о је с четом у Хрватску,
Плијен гонит, робље задобити.
А кад било вече о јацији,
И дођоше до близу капије,
Од хајдука један зајаука:
„Авај мени до Бога милога!
„Што ћу јадна робиња до в'јека?
Сјутра ће ме буле докопати,
„Да им перем сане и кашике,
„Да им чиним измет до вијека!
Узе Мијат троструку канџију,
Све хајдуке редом удараше,
Они цвиле, кано горске виле,
Жаловито, како и робиње.
То зачула на кули кадуна,
Па дозива Кумрију робињу:
„Устан” брже, Кумрија робињо!
„Те отвори на авлији врата,
„Спахија ми дође из Хрватске
„И доведе робља племенита,
„Којено ће тебе одмјенити,
„А и мене вјерно послужити."
Њој говори Кумрија робиња:
„Не см’јем, кадо, живота ми мога!
„Јер се бојим, горски су хајдуци;
„Кад спахија пође из Хрватске,
„На дан ће ти гласе оправити,
„Да се њему на вечеру надаш.
А хајдуци цвиле без престанка ;
Ражљути се Љубовића када,
Па удара Кумрију робињу,
Удари је руком по образу,
Сама слеће низ танану кулу,
Те отвора на авлији врата,
Отворила девет кључаница
И десету браву Дубровачку;
Кад отвори на авлији врата,
Па хајдуке пушти у авлију,
Засјаше се токе на доламам’
И за пасом свијетло оружје;
Виђе када, да су то хајдуци,
Даде плећи, ћаше побјегнути,
Не даде јој Мијат побјегнути,
Увати је Мијат на чардаку,
За Мијатом тридест и пет друга,
Па на каду љуто замахују,
Замахују, а не ударају ;
Љута каду увати грозница
Гледајући на страшне хајдуке,
Па Мијату онда бесједила:
О Мијате, мој по Богу брате!
„Не дај мене твоме друштву тући!"
Вели њојзи Мијат харамбаша:
„Сејо моја, Љубовића кадо!
„Кажи брату, ђе ти имаш блага ?”
Њему када отвори комору,
У комори три сандука блага,
Све су сами гроши и вижлини.
Онда Мијат друштву бесједио:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„Овђе блага нема за хајдука."
Опет Мијат кади бесједио :
„Моја сејо, Љубовића кадо!
„Кажи брати и за друго благо.”
Отвори му и другу комору,
ту има четири сандука, Све су сами крстати тал'јери.
Опет Мијат друштву бесједио:
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„И још блага нема за хајдука."
Узе Мијат троструку канџију,
Па на каду љуто замахује,
Замахује, а не удара је,
Већ канџијом бије по дувару:
„Видиш сејо, Љубовића кадо!
„Видиш ову троструку канџију,
„Кад те њоме станем ударати,
"Просјећ ћу ти свилену вереџу,
„И под њоме танану кошуљу,
„Још ћу мало коже захитити;
„Кад те, секо, станем ударати,
|