„Кано братац у милости сеју;
„Кажи брати и за треће благо."
Мора јадна када да му каже,
Отвори му и трећу комору,
У буџаку кожа бивољача
Заливена Латинскијех рушпи.
Онда Мијат друштву казивао :
„Браћо моја, тридест и пет друга!
„Овђе нешто блага за хајдука,
„Товар'те се, не претовар'те се,
„Бојати се од Босне поћере.”
Хајдуци се онђе товарише,
И сву они кожу изручише,
И врло се не претоварише;
Онда их је Мијат испратио,
Заборави и пушку и сабљу,
Заборави диван-кабаницу.
Кад је Мијат друштво испратио,
Сам се опет натраг повратио,
Па кадуни онда бесједио:
„Сејо моја, Љубовића кадо!
„Јеси ли се гостима надала ?
„Јеси л' брату вечеру справила?”
Вели њему Љубовића када:
„О Мијате, драги побратиме!
„Ја се јесам гостима надала,
„Ал' такијем нигда ни до в'јека;
„И теби сам вечеру справила. "
Сједе Мијат с кадом вечерати,
А мало је Мијат вечерао,
Од ђаволства онда заплакао:
„Моја сејо, Љубовића кадо!
,,Љето прође, црна зима дође,
„Хајдуку је кућа кабаница,
"А у мене кабанице нема,
„Донес’дер ми диван-кабаницу,
„И донеси и пушку и сабљу,
,,Да ја идем, јер ме чека друштво,
„Док се није друштво повратило,
„Па ће бити више сијасета."
Мора јадна да устане када,
Довати му диван-кабаницу,
И довати и пушку и сабљу;
Огрну се Мијат кабаницом,
А објеси пушку о рамену
И припаса сабљу о појасу,
Па милује каду по образу;
Под грлом јој три ситна ђердана,
Један ђердан од ситна бисера,
Други ђердан од драгог камења,
Трећи ђердан од Латинских рушпи;
Милујућ је Мијат по образу
Сва три њојзи одр’јеши ђердана,
Па их пушти себи у џепове,
Па је онда кади бесједио:
„С Богом сејо, Љубовића кадо !
„Скоро ћу те опет походити.
Вели њему Љубовића када:
„О Мијате, за невољу брате!
„Хајде с Богом, пош'о у добри час! 185 „Моје т3 очи више не видиле!
А кад више у гости ми дош’о,
"Да би Бог да, мене не нашао!"
Вино пије Мијат харамбаша У високој гори Куновици, Шњиме пије Лазо барјактаре, А до Лаза Даничићу Виде, Око Вида тридесет хајдука. Кад с хајдуци вином напојише, "Вако рече Мијат харамбаша: 1 „Побратиме, Лазо барјактаре, „И вас браћо, тридесет хајдука! „Није л' мајка родила јунака, „Јал' сестрица браца одњијала „Без бешике на десници руци, „У чету га моју опремила, „Да отиде у Лијевна града, „Да сакује токе триесторе „На мојијех тридесет хајдука, „И начини тридест челенака „На нашијех тридесет калпака; Сваке токе да су позлаћене; „Моје токе од оке четири, „Оне да су од сувога злата, „И у њима три камена драга, „Нек се знаду токе Мијатове? „Свакоме ћу оном поклонити „С мојих плећа зелену доламу, „Од рамена лака џевердана. Када ријеч у дружину дође,
Сви хајдуци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Како трава на увојке расте,
Као дојке у младе ђевојке:
Не пониче Даничићу Виде,
Већ поскочи на ноге лагане,
Раскака се шњиме низ планину,
Као јелен од седам година,
Оде право ка Лијевну граду.
За њим трчи Мијат харамбаша:
„Побратиме, Даничићу Виде!
„Врат се амо, немој лудовати!
„Ти се прођи бијела Лијевна,
„Не оста ми бољи у дружини ;
„А знаш добро, што смо учинили:
„Ономад смо убили Турчина,
„Од Лијевна старога Мал-агу,
Скинули смо токе са Мал-аге,
„Па ето их на прсима твојим ;
„А скинули ковче и чакшире,
„Па ето их на ногама твојим;
"Узели му лака џевердана,
„Па ето га о рамену твоме;
„Ако ли се повратити не ћеш,
„Ти обуци диван-кабаницу,
Те заклони токе на прсима,
„А поврати од шајка калчине,
„Те заклони ковче и чакшире,
"А нај тебе мога џевердана,
„Те шњим иди у Лијевна града."
Послуша га Даничићу Виде:
Он обуче диван-кабаницу,
Те заклони токе на прсима;
А поврати од шајка калчине,
Те заклони ковче и чакшире;
А поврати пушку Мал-агину,
И он узе пушку Мијатову;
Оде право, куд је наумио.
Мирно дође у Лијевна града,
И сакова токе и челенке,
Па он пође горе уз планину.
Но кад дође Турској караули,
Ал' ту бјеше тридесет Турака,
Метаху се камена с рамена
И скакаху скока јуначкога;
Када дође Даничићу Виде,
Он Турцима Турски селам даде,
Турци њему боље приватише:
„Добро дође, незнана делијо!"
Ал да видиш Даничића Вида !
Он узима камен на рамена,
Једном баци, те свијем одбаци;
Једном скочи, те свијем одскочи,
Па окрену право у планину.
Но ето ти Туре Мал-агића
Са Хајкуном својом милом сејом,
Кад дођоше Турској караули,
Жале им се Турци Лијевњани,
Шта учини незнана делија.
Но да видиш Туре Мал-агића!
Оно узе камен на рамена,
|