„Кано братац у милости сеју; „Кажи брати и за треће благо." Мора јадна када да му каже, Отвори му и трећу комору, У буџаку кожа бивољача Заливена Латинскијех рушпи. Онда Мијат друштву казивао : „Браћо моја, тридест и пет друга! „Овђе нешто блага за хајдука, „Товар'те се, не претовар'те се, „Бојати се од Босне поћере.” Хајдуци се онђе товарише, И сву они кожу изручише, И врло се не претоварише; Онда их је Мијат испратио, Заборави и пушку и сабљу, Заборави диван-кабаницу.
Кад је Мијат друштво испратио, Сам се опет натраг повратио,
Па кадуни онда бесједио: „Сејо моја, Љубовића кадо! „Јеси ли се гостима надала ? „Јеси л' брату вечеру справила?” Вели њему Љубовића када: „О Мијате, драги побратиме! „Ја се јесам гостима надала, „Ал' такијем нигда ни до в'јека; „И теби сам вечеру справила. " Сједе Мијат с кадом вечерати, А мало је Мијат вечерао, Од ђаволства онда заплакао:
„Моја сејо, Љубовића кадо! ,,Љето прође, црна зима дође, „Хајдуку је кућа кабаница, "А у мене кабанице нема, „Донес’дер ми диван-кабаницу,
„И донеси и пушку и сабљу,
,,Да ја идем, јер ме чека друштво,
„Док се није друштво повратило,
„Па ће бити више сијасета."
Мора јадна да устане када, Довати му диван-кабаницу, И довати и пушку и сабљу; Огрну се Мијат кабаницом, А објеси пушку о рамену И припаса сабљу о појасу, Па милује каду по образу;
Под грлом јој три ситна ђердана, Један ђердан од ситна бисера, Други ђердан од драгог камења, Трећи ђердан од Латинских рушпи; Милујућ је Мијат по образу
Сва три њојзи одр’јеши ђердана, Па их пушти себи у џепове, Па је онда кади бесједио:
„С Богом сејо, Љубовића кадо ! „Скоро ћу те опет походити. Вели њему Љубовића када: „О Мијате, за невољу брате!
„Хајде с Богом, пош'о у добри час! 185 „Моје т3 очи више не видиле!
А кад више у гости ми дош’о,
"Да би Бог да, мене не нашао!"
Вино пије Мијат харамбаша У високој гори Куновици, Шњиме пије Лазо барјактаре, А до Лаза Даничићу Виде, Око Вида тридесет хајдука. Кад с хајдуци вином напојише, "Вако рече Мијат харамбаша: 1 „Побратиме, Лазо барјактаре, „И вас браћо, тридесет хајдука! „Није л' мајка родила јунака, „Јал' сестрица браца одњијала „Без бешике на десници руци, „У чету га моју опремила, „Да отиде у Лијевна града, „Да сакује токе триесторе „На мојијех тридесет хајдука, „И начини тридест челенака „На нашијех тридесет калпака; Сваке токе да су позлаћене; „Моје токе од оке четири, „Оне да су од сувога злата, „И у њима три камена драга, „Нек се знаду токе Мијатове? „Свакоме ћу оном поклонити „С мојих плећа зелену доламу, „Од рамена лака џевердана. Када ријеч у дружину дође,
Сви хајдуци ником поникоше И у црну земљу погледаше, Како трава на увојке расте, Као дојке у младе ђевојке: Не пониче Даничићу Виде,
Већ поскочи на ноге лагане,
Раскака се шњиме низ планину, Као јелен од седам година, Оде право ка Лијевну граду. За њим трчи Мијат харамбаша: „Побратиме, Даничићу Виде! „Врат се амо, немој лудовати! „Ти се прођи бијела Лијевна, „Не оста ми бољи у дружини ; „А знаш добро, што смо учинили: „Ономад смо убили Турчина, „Од Лијевна старога Мал-агу, Скинули смо токе са Мал-аге, „Па ето их на прсима твојим ; „А скинули ковче и чакшире, „Па ето их на ногама твојим; "Узели му лака џевердана, „Па ето га о рамену твоме; „Ако ли се повратити не ћеш, „Ти обуци диван-кабаницу,
Те заклони токе на прсима,
„А поврати од шајка калчине, „Те заклони ковче и чакшире, "А нај тебе мога џевердана, „Те шњим иди у Лијевна града."
Послуша га Даничићу Виде: Он обуче диван-кабаницу, Те заклони токе на прсима; А поврати од шајка калчине, Те заклони ковче и чакшире; А поврати пушку Мал-агину, И он узе пушку Мијатову; Оде право, куд је наумио. Мирно дође у Лијевна града, И сакова токе и челенке, Па он пође горе уз планину. Но кад дође Турској караули, Ал' ту бјеше тридесет Турака, Метаху се камена с рамена И скакаху скока јуначкога; Када дође Даничићу Виде, Он Турцима Турски селам даде, Турци њему боље приватише: „Добро дође, незнана делијо!" Ал да видиш Даничића Вида ! Он узима камен на рамена, Једном баци, те свијем одбаци; Једном скочи, те свијем одскочи, Па окрену право у планину. Но ето ти Туре Мал-агића Са Хајкуном својом милом сејом, Кад дођоше Турској караули, Жале им се Турци Лијевњани, Шта учини незнана делија. Но да видиш Туре Мал-агића! Оно узе камен на рамена,
« PreviousContinue » |