Page images
PDF
EPUB

Једном баци, док Виду добаци;
Другом баци, далеко одбаци ;
И прескочи скоком јуначкијем.
Тад' викнуше Турци Лијевњани:
„Врат' се амо, Босанска делијо!
„Одбаци ти Туре Мал-агића
„И одскочи скоком јуначкијем.”
Кад то зачу Даничићу Виде,
Поврати се Турској караули,
Па се хајдук бјеше уморио,
Те распучи диван-кабаницу
(Засјаше се токе на прсима),
Узе бацат камена с рамена,
Te Tурету далек'одбацио;
Но говори Хајкуна ђевојка:
Зло ви било, Турци Лијевњани !
„Ово није Босанска делија,
„Већ је ово Даничићу Виде!
„Видиш, брате, токе бабајкове!”
Ал' је Виде Турски разабрао,
Па довати лака џевердана,
И побјеже пољем ка планини
А ћера га Туре на ђогину.
Таман хајдук у гору зелену,
Турчин трже пушку кубурлију.
Те он гађа Даничића Вида :
Погоди га у ногу лијеву,
На десну се хајдук дочекао,
Џевердану живу ватру дао,
На добро га мјесто погодно:
Бе спучава токе на преима

"9

90

95

100

105

110

115

120

Обали га са коња ђогата;
Туре паде у зелену траву,
Ал' не може виде да допадне,
Да му русу одсијече главу;
У то доба допадоше Турци,
Да погубе Даничића Вида,
Но му добра срећа прискочила,
Те му пушка бјеше гласовита,
Те се чула у Кунор планину,
Познао је Мијат харамбаша,
’Ваку ријеч рече у дружину:
„Браћо моја, тридесет хајдука !
Ено пуче лаки џевердане,
„Виде ни је муке допануо.”

""

Па поскочи на ноге лагане,
Оде право низ гору зелену,
А за њиме тридесет хајдука.
Таман Турци Вида да свладају,
А допаде тридесет хајдука,
Те с' удрише Турци и хајдуци.
По једном се ватром претурише,
Од Турака мало тко утече,
Од хајдука мало тко погибе
Осим један Лазо барјактаре,
А рани се Даничићу Виде.
Ту хајдуци Лаза укопаше,
Од Турака шићар задобише,
Па се натраг у гору вратише,
Однесоше рањенога Вида,
Да се виде у планини вида.
Тако сваком ономе јунаку,
Кој не слуша свога старијега!

125

130

135

140

140

150

66.

Mu x am Томић и паша од
Требиња 58).
(из Црне горе).

Књигу пише паша од Требиња,
Па је шаље у племе Дробњаке
А на име Милутину кнезу:
,,Море чу ли, Милутине кнеже!
,,Купи мене два товара вина,
„А и трећи бијеле ракије,
,,И испеци тридесет овновах,
„И направи тридесет одајах,
„И ти скупи тридест ђевојаках,
„Мене паши Ружицу ђевојку."
Кад је кнеза књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
Од књиге се љуто узмучио;
Но га пита вјереница љуба:
„А што ти је, драги господару ?"
Све јој кнеже по истини каже.
Но му вјерна љуба бесједила :
„А не бој се за то, ако Бог да!”

5

10

15

58) Ова се пјесма у главној ствари ни мало не разликује од иеше („Груица и паша са Загорја”), само што је мало друкчија и што су друга имена. И од једнога и од другога могло је нешто бити истина; јер су и у наше вријеме народне старјешине кашто наговарале хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије, од којијех се друкчије нијесу могли бранити.

Па је ситну књигу написала,
Те је посла Томића Михату:
,,Мили куме, Томића Михате!
„Доведи ми тридесет хајдуках,
„Шњима ходи на моје дворове,
„Е ј' уљега' паша од Требиња,
„Уљега' је у племе Дробњаке,
„Тé он купи данке и харача,
„Па и то му јоште доста није,
„Већ ђевојке љуби на срамоту;
,,Но ти дођи и доведи друштво,
,,Не би ли му погубио главу."
Кад Михата књига допанула,
И кад виђе, што му књига каже,
С хајдуцима у Дробњаке пође,
Докле дође кнезу на дворове.
Но га дивно кума дочекала,
Све му млада за пашу кажује,
У то скочи тридесет хајдуках,
Направише тридесет одајах,
А по селу рухо покупише,
Обуче се тридесет хајдуках,
Сваки пође у своју одају;
Кнез испече тридесет овновах.
А кад дневи око подне било,
Али паша са Турцима дође,
Дробњаци га дивно дочекали,
Разредише Турке по одајах;
Но уљезе паша код Михата,
Дивно ли се Михат увијаше!
А пољепше од сваке невјесте

[ocr errors]

20

25

30

35

40

45

99

Пред пашом је овца испечена,
На њу Туре не обрѣе главе,
Но све гледа оком на Михата,
Па Михату ријеч говорио:
„О Ружице Милутина кнеза!
„Распучи ми ковче на чакшире."
Но се дивно Михат увијаше,
Распучи му ковче на чакшире;
Но не може Туре дочекати,
Већ му врже у њедрима руке,
Те он тражи дојке у ђевојке.
Но му Михат ријеч говорио:
„Пружи, пашо, понапријед руке,
„А да видиш какве су ту дојке !”
Мало шену понапријед руке,
Али нађе двије пушке мале;
Тадер скочи од земље на ноге,
И хоћаше избјежат' на врата,
Но му не да Томићу Михате,
Већ упали двије пушке мале,
И пашино срце опалио,
Посʼјече му главу од раменах.
А да ти је, друже, послушати,
Ка' хајдучке пушке запуцаше,
По одајах бију пашајлије!
Сваки свога посјече Турчина,
И узе му благо и оружје.

,

50

55

60

65

70

75

« PreviousContinue »