Једном баци, док Виду добаци; Другом баци, далеко одбаци; И прескочи скоком јуначкијем. Тад викнуше Турци Лијевњани : „Врат се амо, Босанска делијо! „Одбаци ти Туре Мал-агића
И одскочи скоком јуначкијем. Кад то зачу Даничићу Виде, Поврати се Турској караули, Па се хајдук бјеше уморно, Те распучи диван-кабаницу (Засјаше се токе на прсима), Узе бацат камена с рамена, Те Турету далек одбацио; Но говори Хајкуна ђевојка: „Зло ви било, Турци Лијевњани! „Ово није Босанска делија,
„Већ је ово Даничићу Виде! „Видиш, брате, токе бабајкове!” Ал' је Виде Турски разабрао, Па довати лака џевердана, И побјеже пољем ка планини, А ћера га Туре на ђогину. Таман хајдук у гору зелену, Турчин трже пушку кубурлију. Те он гађа Даничића Вида: Погоди га у ногу лијеву, На десну се хајдук дочекао, Џевердану живу ватру дао, На добро га мјесто погодио: Бе спучава токе на прсима
Обали га са коња ђогата; Туре паде у зелену траву, Ал не може Виде да допадне, Да му русу одсијече главу; У то доба допадоше Турци, Да погубе Даничића Вида, Но му добра срећа прискочила, Те му пушка бјеше гласовита, Те се чула у Кунор планину, Познао је Мијат харамбаша, Ваку ријеч рече у дружину: „Браћо моја, тридесет хајдука! Ено пуче лаки џевердане, „Виде ни је муке допануо." Па поскочи на ноге лагане, Оде право низ гору зелену, А за њиме тридесет хајдука. Таман Турци Вида да свладају, А допаде тридесет хајдука, Те с удрише Турци и хајдуци. По једном се ватром претурише, Од Турака мало тко утече, Од хајдука мало тко погибе, Осим један Лазо барјактаре,
Ту хајдуци Лаза укопаше, Од Турака шићар задобише, Па се натраг у гору вратише, Однесоше рањенога Вида, Да се Виде у планини вида. Тако сваком ономе јунаку., Кој не слуша свога старијега!
Михаш Томић и иаша од Требиња 58).
Књигу пише паша од Требиња, Па је шаље у племе Дробњаке А на име Милутину кнезу: „Море чу ли, Милутине кнеже! „Купи мене два товара вина, „А и трећи бијеле ракије, „И испеци тридесет овновах, „И направи тридесет одајах, „И ти скупи тридест ђевојаках, „Мене паши Ружицу ђевојку." Кад је кнеза књига допанула, И он виђе, што му књига пише, Од књиге се љуто узмучио;
Но га пита вјереница љуба:
„А што ти је, драги господару ?"
Све јој кнеже по истини каже. Но му вјерна љуба бесједила : „А не бој се за то, ако Бог да!"
58) Ова се пјесма у главној ствари ни мало не разликује од иеше („Груица и иаша са Загорја"), само што је мало друкчија и што су друга имена. И од једнога и од другога могло је нешто бити истина; јер су и у наше вријеме народне старјешине кашто наговарале Хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије, од којијех се друкчије нијесу могли бранити.
Па је ситну књигу написала, Те је посла Томића Михату: „Мили куме, Томића Михате! „Доведи ми тридесет хајдуках, „Шњима ходи на моје дворове, „Еј' уљега паша од Требиња, „Уљега је у племе Дробњаке, „Те он купи данке и харача, „Па и то му јоште доста није, „Већ ђевојке љуби на срамоту ; „Но ти дођи и доведи друштво, „Не би ли му погубио главу.” Кад Михата књига допанула, И кад виђе, што му књига каже, С хајдуцима у Дробњаке пође, Докле дође кнезу на дворове. Но га дивно кума дочекала, Све му млада за пашу кажује, У то скочи тридесет хајдуках, Направише тридесет одајах, А по селу рухо покупише, Обуче се тридесет хајдуках, Сваки пође у своју одају; Кнез испече тридесет овновах. А кад дневи око подне било, Али паша са Турцима дође, Дробњаци га дивно дочекали, Разредише Турке по одајах; Ho уљезе паша код Михата, Дивно ли се Михат увијаше! А пољепше од сваке невјесте
Пред пашом је овца испечена, На њу Туре не обрће главе, Но све гледа оком на Михата, Па Михату ријеч говорио : „О Ружице Милутина кнеза! „Распучи ми ковче на чакшире." Но се дивно Михат увијаше, Распучи му ковче на чакшире; Но не може Туре дочекати, Већ му врже у њедрима руке, Те он тражи дојке у ђевојке. Но му Михат ријеч говорио: „Пружи, пашо, понапријед руке, „А да видиш какве су ту дојке !” Мало шену понапријед руке, Али нађе двије пушке мале ; Тадер скочи од земље на ноге, И хоћаше избјежат на врата, Ho му не да Томићу Михате, Beh упали двије пушке мале, И пашино, срце опалио, Посјече му главу од раменах. А да ти је, друже, послушати, Ка хајдучке пушке запуцаше, По одајах бију пашајлије! Сваки свога посјече Турчина, И узе му благо и оружје.
« PreviousContinue » |