Једном баци, док Виду добаци;
Другом баци, далеко одбаци;
И прескочи скоком јуначкијем.
Тад викнуше Турци Лијевњани :
„Врат се амо, Босанска делијо!
„Одбаци ти Туре Мал-агића
И одскочи скоком јуначкијем. Кад то зачу Даничићу Виде, Поврати се Турској караули, Па се хајдук бјеше уморно, Те распучи диван-кабаницу (Засјаше се токе на прсима), Узе бацат камена с рамена, Те Турету далек одбацио; Но говори Хајкуна ђевојка: „Зло ви било, Турци Лијевњани! „Ово није Босанска делија,
„Већ је ово Даничићу Виде!
„Видиш, брате, токе бабајкове!”
Ал' је Виде Турски разабрао,
Па довати лака џевердана,
И побјеже пољем ка планини,
А ћера га Туре на ђогину.
Таман хајдук у гору зелену,
Турчин трже пушку кубурлију.
Те он гађа Даничића Вида:
Погоди га у ногу лијеву,
На десну се хајдук дочекао,
Џевердану живу ватру дао,
На добро га мјесто погодио:
Бе спучава токе на прсима
Обали га са коња ђогата;
Туре паде у зелену траву,
Ал не може Виде да допадне,
Да му русу одсијече главу;
У то доба допадоше Турци,
Да погубе Даничића Вида,
Но му добра срећа прискочила,
Те му пушка бјеше гласовита,
Те се чула у Кунор планину,
Познао је Мијат харамбаша,
Ваку ријеч рече у дружину:
„Браћо моја, тридесет хајдука!
Ено пуче лаки џевердане,
„Виде ни је муке допануо."
Па поскочи на ноге лагане,
Оде право низ гору зелену,
А за њиме тридесет хајдука.
Таман Турци Вида да свладају,
А допаде тридесет хајдука,
Те с удрише Турци и хајдуци.
По једном се ватром претурише,
Од Турака мало тко утече,
Од хајдука мало тко погибе,
Осим један Лазо барјактаре,
Ту хајдуци Лаза укопаше,
Од Турака шићар задобише,
Па се натраг у гору вратише,
Однесоше рањенога Вида,
Да се Виде у планини вида.
Тако сваком ономе јунаку.,
Кој не слуша свога старијега!
Михаш Томић и иаша од
Требиња 58).
Књигу пише паша од Требиња,
Па је шаље у племе Дробњаке
А на име Милутину кнезу:
„Море чу ли, Милутине кнеже!
„Купи мене два товара вина,
„А и трећи бијеле ракије,
„И испеци тридесет овновах,
„И направи тридесет одајах,
„И ти скупи тридест ђевојаках,
„Мене паши Ружицу ђевојку."
Кад је кнеза књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
Од књиге се љуто узмучио;
Но га пита вјереница љуба:
„А што ти је, драги господару ?"
Све јој кнеже по истини каже.
Но му вјерна љуба бесједила :
„А не бој се за то, ако Бог да!"
58) Ова се пјесма у главној ствари ни мало не разликује од иеше („Груица и иаша са Загорја"), само што је мало друкчија и што су друга имена. И од једнога и од другога могло је нешто бити истина; јер су и у наше вријеме народне старјешине кашто наговарале Хајдуке те су убијали Турке зликовце и силеџије, од којијех се друкчије нијесу могли бранити.
Па је ситну књигу написала,
Те је посла Томића Михату:
„Мили куме, Томића Михате!
„Доведи ми тридесет хајдуках,
„Шњима ходи на моје дворове,
„Еј' уљега паша од Требиња,
„Уљега је у племе Дробњаке,
„Те он купи данке и харача,
„Па и то му јоште доста није,
„Већ ђевојке љуби на срамоту ;
„Но ти дођи и доведи друштво,
„Не би ли му погубио главу.”
Кад Михата књига допанула,
И кад виђе, што му књига каже,
С хајдуцима у Дробњаке пође,
Докле дође кнезу на дворове.
Но га дивно кума дочекала,
Све му млада за пашу кажује,
У то скочи тридесет хајдуках,
Направише тридесет одајах,
А по селу рухо покупише,
Обуче се тридесет хајдуках,
Сваки пође у своју одају;
Кнез испече тридесет овновах.
А кад дневи око подне било,
Али паша са Турцима дође,
Дробњаци га дивно дочекали,
Разредише Турке по одајах;
Ho уљезе паша код Михата,
Дивно ли се Михат увијаше!
А пољепше од сваке невјесте
Пред пашом је овца испечена,
На њу Туре не обрће главе,
Но све гледа оком на Михата,
Па Михату ријеч говорио :
„О Ружице Милутина кнеза!
„Распучи ми ковче на чакшире."
Но се дивно Михат увијаше,
Распучи му ковче на чакшире;
Но не може Туре дочекати,
Већ му врже у њедрима руке,
Те он тражи дојке у ђевојке.
Но му Михат ријеч говорио:
„Пружи, пашо, понапријед руке,
„А да видиш какве су ту дојке !”
Мало шену понапријед руке,
Али нађе двије пушке мале ;
Тадер скочи од земље на ноге,
И хоћаше избјежат на врата,
Ho
му не да Томићу Михате,
Beh упали двије пушке мале,
И пашино, срце опалио,
Посјече му главу од раменах.
А да ти је, друже, послушати,
Ка хајдучке пушке запуцаше,
По одајах бију пашајлије!
Сваки свога посјече Турчина,
И узе му благо и оружје.
|