„Нос оружје, Ришњанин-хаџија!
„Добро знадем, куд си пролазио :
„На Сави си цуру испросио ;
„Ал, тако ми моје вјере тврде!
„У Рисну је загрлити не ћеш
"За живота и за здравља мога;
„Далеко је од мора до Саве,
„Да ако се ђегођ удесимо:
„Ја оћерах на море волове,
„Док ја продам хиљаду волова,
„Побоље ћу начинит' оружје,
"Ал' ти више трговати не ћу:
„Ја имадем Богом побратима
„У Перасту Пивљанина Баја,
„И у њега сто двадесет друга,
„Одврћ ћу се к њему у хајдуке,
„Толико ћу друга накупити,
„Чекаћу те у Коритим равним,
„Кад, хаџија, пођеш по ђевојку,
"Па што коме Бог и срећа даде:
.Ја повратит шалу за срамоту,
„Јали своју изгубити главу.”
Оде хаџо Рисну на крајину,
Лимун оде мору дебеломе
И оћера хиљаду волова;
Он продаде на мору волове,
Па у Млетку начини оружје,
Па он оде бијелу Перасту,
Одврже се к Бају у хајдуке,
Скупи себе сто двадесет друга.
Оде хабер Ришњанин-хаџији,
Он не смије купити сватова.
Тако стаде године четири.
А кад пета настаде година,
Књигу нише Митровски диздару,
Те је шаље Ришњанин-хаџији:
„0 мој зете, Ришњанин-хаџија!
„Ти у мене испроси ђевојку,
„Нит' је водиш, ни одговор дајеш „Ево има четири године:
„Да је била од седам година
„Сад би веће била за удадбу."
Дође књига Рисну на крајину,
Кад је виђе Ришњанин хаџија,
Нуто њему муке и невоље!
Другу хаџо књигу начинио,
Оправи је Митровском диздару :
„0 мој тасте, Митровски диздару!
„Кад сам очо од твојега двора,
„С љутом сам се гујом завадио,
„Са Лимуном на равну Гласинцу:
„Отео му свијетло оружје;
"Сад с одврго Лимун у хајдуке,
„Једнако ме чека у планини
Са његових сто двадесет друга
„И с толико јоште Бајовијех."
Па он стаде купити сватове.
Скупи хапо хиљаду сватова,
Па он спрема брата Дурмиш-бега,
Да му буде ђевер уз ђевојку ;
Дурмиш-бега брата сјетоваше:
„Чујеш мене, брате Дурмиш-беже!
„Тајом мене кроз Корита прођи,
„Прођи, брате, отуд и одовуд:
„Знаш која је у Коритим гуја,
„Љута гуја Лимун харамбаша."
Одатле се свати подигоше ;
Кад су били кроз Корита равна,
Туда они мирно пројездише,
Јера Лимун не шће ударити:
Нема хаџа, а нема ђевојке;
Отидоше шеру Митровици.
Лијепо их диздар дочекао:
Придржа их неколико дана,
Па дарива кићене сватове
Ког јаглуком, кога бошчалуком ;
Дурмиш-бегу коња и ђевојку:
„Ето, бего, коња и ђевојке,
„Док ти дођеш Рисну на крајину,
„Тебе коњиц, хаџији ђевојка."
За ђевојком мати пристајаше,
Па ђевојци тихо бесјеђаше:
„Бегођ, шћери, на конаку будеш,
„Одсвакле ми ситну књигу врати,
„Да ја знадем, ђе сте здраво били." 150
Одатле се свати подигоше,
И одоше бијелу Зворнику,
Ту су први конак учинили.
Рано рани лијепа ђевојка,
Гради књигу, те матери шаље:
„Здраво смо ти, мајко, у Зворнику."
Одатле се свати подигоше,
Изиђоше на Гласинац равни,
Код оџака у Шаин-пашића
Ту су други конак учинили.
Кад у јутру освануло јутро,
А ђевојка ситну књигу гради,
Те је шаље својој старој мајци:
„Здраво смо ти, мајко, на Гласинцу."
Одатле се свати подигоше
До у Прачу у касабу малу,
И ту трећи конак учинише.
Ран у јутру урани ђевојка,
Она гради књигу на кољену,
Те је врати својој старој мајци:
„Здраво смо ти до Праче касабе."
Одатле се свати подигоше,
У Јабуци конак учинише
Код оџака бега Повлачића.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти у Јабуци, мајко."
Па с одатле свати подигоше,
На Загорју конак учинише
Код Ченгијћа двора бијелога.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти на Загорју, мајко.”
Одатле се свати подигоше,
И дођоше на равно Чемерно.
И одатле цура књигу врати :
„Здраво емо ти, мајко, на Чемерну.” 185 Па содатле свати подигоше,
И дођоше у Врбицу малу.
И одатле цура књигу врати:
„Здраво смо ти у Врбици, мајко."
Одатле се свати подигоше,
У Церници конак учинише.
Кад у јутру јутро освануло,
Уранила лијепа ђевојка,
Рони сузе низ бијело лице.
Говори јој ђевер Дурмиш-беже:
„Снахо моја, живота ти твога!
„Што прољеваш сузе од очију,
„Те не градиш књигу на кољену,
„Те не шаљеш својој старој мајци?"
Говорила лијепа ђевојка:
„Ој Бога ми, мој мили ђевере ! Ја сам ноћас чудан сан уснила: „Ударисмо кроз Корита равна,
,Сва Корита притиснула тама, А из таме испадоше вуци, Све сватове наше рашћераше, „Тебе обје одгризоше руке, „Мене живој срце ишчупаше." Говори јој беже Дурмиш-беже: „Бе не лудуј, моја снахо драга! „Сан је лажа, а Бог је истина; „Већ ти мајци ситну књигу пиши." Тад ђевојка књигу начинила: „Ето, мати, књиге најпотоње." Отале се дигоше сватови. Дурмиш-беже свате сјетоваше: „Не пјевајте, ни пушке бацајте, "Уставите зиле и борије,
„А савијте свилене барјаке,
„Док прођемо кроз Корита равна." 220
|