Када Ташу ситна књига дође,
И он виђе, што му књига каже,
Ону гледа, другу ситну пише,
Те је шаље Рисну и Перасту
На кољено Пивљанину Бају:
„Богом брате, Пивљанине Бајо!
„Развијдер ми свилена барјака,
„Окрвави на копљу јабуку,
„Пак ти купи под барјак јунаке,
„Све крвнике и бескућанике,
„Који нема ни оца ни мајке,
„А за вјерну љубу и не знаде;
„Ком је кућа диван-кабаница,
„Мач и пушка и отац и мајка,
„Два пиштоља два брата рођена;
„Кој се рани мачем по крајини,
„Као соко крил'ма по облаку;
„Брже хајде мом бијелу двору:
,,Ево данас бега Љубовића,
„Твог злотвора, а крвника мога,
„Изиш'о је да купи хараче;
„Сада му се осветит можемо
„И вратити жао за срамоту.”
Када Бају ситна књига дође,
И он виђе, што му књига каже,
Он дозива Лимов-харамбашу,
Те он разви свилена барјака,
Окрвави на копљу јабуку,
Одмах скупи тридесет јунака
Све крвника и бескућаника,
Који нема ни оца ни мајке,
А за вјерну љубу и не знаде;
Ком је кућа диван-кабаница,
Мач и пушка и отац и мајка,
Два пиштоља два брата рођена,
Кој' се рани мачем по крајини,
Као соко крил'ма по облаку;
Па одоше у Васојевиће,
Бјелу двору Николића Таша;
Отолен се друштво подигнуло
Бјелу двору кнеза Иваниша,
Напред иде Николићу Ташо;
Кад су
били пред бијеле дворе,
Ал' ето ти сестре Комненије
Бе Турцима носи рујно вино;
Кад угледа сестра брата свога,
Баци вино на земљицу чарну,
Па рашири своје б'јеле руке,
Она трчи брата да загрли:
„Ходи, брате, да се пољубимо!"
Ал' говори Николићу Ташо :
„Стани, сестро, док се дарујемо!"
Пак потеже мача од бедрице,
Удри сестру по свилену пасу,
Двије поле на земљу падоше,
Из ње паде оно мушко чедо,
Па се ваља по зеленој трави;
Па у дворе јуриш учинише,
И убише бега Љубовића,
И остале Турке исјекоше;
Посјекоше кнеза Иваниша;
Сам побјеже дијете Павлица,
За њим трчи Николићу Ташо;
говори дијете Павлица :
„Не трч” за мном, мој мили ујаче!
„Ја с нијесам био ни родио,
„Кад је бабо заметнуо кавгу."
Не 6' утекло дијете Павлица,
Ал' се бјеше вргло на ујака,
На ујака Николића Таша,
А бијаше брже од ујака,
Бајо Пивљанин и бег Љубовић.
Књигу пише беже Љубовићу
У лијепу селу Невесињу,
Те је шаље Пиви каменитој
На кољено Пивљанину Бајy:
„Чујеш море, Пивљанине Бајo!
„Ти си мене за срце ујео,
Ти си мога брата погубио;
„Изиђи ми на мејдан јуначки,
„Ево теби три мејдана дајем:
„Један мејдан у крщним Коритма,
„Други мејдан под гором Трусином
„Насред равна поља Невесињског,
„Трећи мејдан, ђе се удесимо.
„Ако ли ми не смијеш изићи,
„Послаћу ти ђерђеф и преслицу,
„Уз преслицу Мисирско повјесмо
„И вретено дрва шимширова,
„Те ми преди гаће и кошуљу,
И учкур ми у гаће навези."
Када Бају ситна књига дође,
И кад виђе, што му књига каже,
Он
узима дивит и хартију,
Те он бегу књигу отписује:
„Господару, беже Љубовићу!
„Штета теби погинутʼ од мене,
Мени жао умријет од тебе;
„Него хајде, да се помиримо:
„Ако сам ти брата погубио,
„Мене јесте младост занијела,
„И ја сам се давно покајао;
Него хајде, да се помиримо:
„Послаћу ти лијепу јабуку,
„Уз јабуку стотину дуката."
Када књига Љубовићу дође,
И кад виђе, што му Бајо пише,
Тад он Бају другу књигу пише:
„Ао Бајо, Пивљанско копиле !
Ја се с тобом помирити не ћу,
„Да ми дадеш хиљаду дуката,
„Док не дођеш мом бијелу двору,
Не пољубиш хрта међу очи,
„И кръата коња у копито,
Онда мене у скут и у руку,
„И преда мном у земљицу црну.
Када Бајо ситну књигу прими,
Књигу, чати Пивљанине Бајо,
Главом маше, зубима шкргуће,
Па он бегу другу отписује:
„Чујеш море, беже Љубовићу!
„Не љубих ти паса међу очи,
„Ни твојијех коња у копита,
„Да бих знао, да бих погинуо,
„Него ћу ти на мејдан изићи,
„Чекај мене под гором Трусином
„Наврх равна поља Невесињског,
„На погледу селу Невесињу
И кадуни твојој вјерној љуби." Књигу посла Пивљанине Бајо, Пак дозива свога побратима, Побратима Његошевић-Мата: „Побратиме, Његошевић-Мато! „Љубовић ме на мејдан зазива, „Опремај се, мили побратиме! „Да идемо под гору Трусину : „Виђи, побро, ђе ћу погинути, „Ил', како ћу бега погубити.” Опреми се Пивљанине Бајо, Уд'ри на се свилу и кадиву, Пак припаса два мача зелена, Оба мача од једног ковача; Опреми се Његошевић Мато, Пак пођоше до два побратима Од честите Пиве камените, Машише се планине Трусине, И сиђоше пољу Невесињском; Али Турчин чека на биљези, Наврх поља шатор разапео, Под шатором сједи, пије вино,
|