„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у крішне Котаре
„За сокола Смиљанић-Илију."
Треће бјеше цури муштерија
А некакви Кудуз-Дел-Алија,
И он Мари књигу оправио,
Овако је њојзи говорио:
„О Маријо, секо Ђурковића!
„И ја сам ти, цуро, муштерија,
„Хоћеш поћи за ме Дел-Алију,
Пак ћеш бити у двору госпођа?"
Кад Марија и ту књигу прими,
Њу ми гледа, намах другу пише,
Овако је њему говорила:
„О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо!
Влахиња сам, прилика ти нисам,
„Већ ти тражи за себе Туркињу:
„Ја сам цура давно испрошена,
„Испрошена у кршне Котаре
„За јунака Смиљанић-Илију."
Такве Мара књиге оправила,
За тим време мало постајало;
Бре да видим Смиљанић-Илију!
Стаде купит кићене сватове
По Котару и около њега;
Кад Илија свате покупио,
Он се диже Лијевну б'јеломе
А да води Мару Ђурковића.
Кад су дошли Л’јевну на крајини,
Тамо су их л'јепо причекали,
Придржали три четири дана,
Земан дође, треба путовати,
Пак повикну чауш по сватов’ма:
„Хазур свати, хазур је ђевојка!
„Земан дође, да се двору пође."
Тад' ђевојку браћа изведоше,
Дадоше је младијем ђевер’ма,
А сватове редом дариваше,
Све по реду што за кога бјеше;
Пак се свати тада подигоше,
И пођоше пољем широкијем ;
Кад су били низ поље широко,
Сви сватови шемно и весело:
Који има коња од мејдана,
Поиграва пољем широкијем;
Ко имаде грло поуздано,
Попијева пјесне од јунака.
Тако свати весело иђаху,
Ал' не иде Смиљанић Илија,
Већ се јунак тешко замислио,
С миром јаше дебела путаља;
Од сватова никога не гледа,
Ал' га гледа лијепа ђевојка,
Не могаше срцу одољети,
Већ до Ила догони дората,
Пак Илији стаде говорити :
„О бора ти, драги господару!
„А што си се тако замислио ?
„Што је теби ? каква је невоља?
„А ти јеси тешко невесео?
„Ах! кажи ми, ако сам ти мила!"
Тад' говори Смиљанић Илија:
„Чујеш мене, Маро Ђурковића!
„Пред нама је Пролога планина,
„Пак знадеш ли, Маро Ђурковића,
„Који су те сватови просили
„Од Турака, драга душо моја ?
„Данас сва три јесу у Прологу
„И довели чету у планину,
„Уфатили све бусије редом:
„Није ласно проћи кроз планину:
„За то сам ти данас невесео.”
Кад Илију Мара разумјела,
Она њему другу проговара:
„Господару, кад се бојиш тако,
„Да проведеш свате кроз планину,
„Дај ти мени мушко одијело,
„И дај мени свијетло оружје,
„Ја ћу поћи прва у планину,
„И уздам се у Бога вишњега,
„Да ћу проћи у кршне Котаре."
Кад Илија Мару разумијо,
Не знаде јој друго говорити,
Већ он скида с' себе одијело,
Па га даје лијепој ђевојци,
И даје јој свијетло оружје;
Бре да видиш лијепу ђевојку!
Кад обуче ђузел одијело
у срми и у чисту злату, А припаса свијетло оружје, Начини се млада сератлија, А ђевојка и од себе л’јепа;
И оћера пољем пред сватов’ма
Здраво дошла у Пролог планину,
На бусију прву ударила,
На бусију Куне Хасан-аге,
Говори јој Куна Хасан-ага:
„А бора ти, млада сератлијо!
„Откуд идеш тако из далека?
„Нијеси ли од Лијевна града ?
„Ја виђе ли свате Смиљанића?
„И воде ли Мару Ђурковића?"
Одговара лијепа ђевојка:
„О бора ми, из горе хајдуци!
„Ја сам таман из Лијевна града,
„Видио сам свате Смиљанића,
„Ал' не воде Мару Ђурковића :
„Не да мати Смиљанић-Илији,
"Већ је мати Мару поклонила
„А некакву Куни Хасан-аги.
Када Турчин ријеч разумијо,
Машио се руком у џепове,
Пак извади двадесет дуката,
Те их даје лијепој ђевојци:
„На то теби, млада сератлијо,
„Кад ти сађеш у кршне Котаре,
„Те се напиј вина и ракије."
Пак одатле отиште дората
Док на другу удари бусију,
На бусију Шарац-Махмут-аге;
Пред Марију испадоше Турци,
Па-говори Шарац Махмут-ага:
„А бора ти, млада сератлијо!
Отклен тако јеси запутио ?
„Нијеси ли од Лијевна града?
Не виђе ли свате Смиљанића?
„И воде ли Мару Ђурковића ?"
Проговара лијепа ђевојка:
„А бора ми, из горе хајдуци!
„Ја сам главом од Лијевна града,
„Видио сам свате Смиљанића,
„Алʼне воде Мару Ђурковића:
„Не да мати Смиљанић-Илији,
„Већ је даје Шарац-Махмут-аги,
„Да је води у Босну поносну.
Кад је Туре ријеч саслушало,
Фатило се руком у џепове,
Те извади двадесет дуката,
Па их даје лијепој ђевојци:
„На то теби, млада сератлијо,
„Кад ти сиђеш тамо у Котаре,
„Те се напиј вина и ракије.”
И одатле поћера дората,
Поћера га доље низ планину,
Те нагази на трећу бусију,
На бусију Кудуз-Дел-Алије;
Бре да видиш Кудуз-Дел-Алије!
Кад опази коња и јунака,
Он му пође оштро говорити:
„Чујеш ли ме, млада сератлијо!
„Отклен идеш, од кога ли града?
„Куд ли јеси тако запутио?
„Не идеш ли од Лијевна града ?
|