„Не виђе ли свате Смиљанића?
„И воде ли Мару Ђурковића?"
Говори му лијепа ђевојка :
„А бора ми, из горе хајдуци!
„Ја сам јунак из Лијевна града,
ја иђем у кршне Котаре,
„Да с напијем вина и ракије;
„Видио сам свате Смиљанића,
„Ал' не воде Мару Бурковића:
„Мајка Мару не да Смиљанићу,
„Већ ће мајка Мару поклонити
„А некакву Кудуз-Дел-Алији."
То Турчину врло мило било,
Фатио се руком у џепове,
Па извади тридесет дуката,
Те их даје лијепој ђевојци:
„На то теби, млада сератлијо:
„Кад ти дођеш у влашке Котаре,
„Па се напиј вина и ракије."
И одатле отиште дората,
Здраво прође све бусије редом,
Оде право у кршне Котаре;
А кад дође млада у Котаре
Ка бијелој кули Смиљанића,
У авлију коња нагонила
И под кулом разјаха дорина,
Кад ево ти лијепе Анђуше,
Миле секе Смиљанић-Илије,
Брже лети низ бијелу кулу,
А да види какав јунак дође;
Када спаде доље на авлију,
Па сагледа лијепа јунака,
Бијаше се много зачудила
Његовоме стасу и образу,
Јер га таког ни виђела није;
Једва Анђа сама себи дође,
Па се врати на бијелу кулу,
Па матери својој казиваше:
„Какав јунак у авлију дође,
„Таквог, мајко, ни виђела нисам:
„Ја каква је стаса и образа !
„Баш је љепши од сваке ђевојке, 240 „Већ чу ли ме, драга нано моја! „Ако јунак буде на конаку, „Питај, мати, доброга јунака, „А јели се до сад оженио; „Ако Бог да и срећа донесе, „Те с не буде јоште оженио, „Ја ћу млада баш за њега поћи, „Ја ли зањга, јал' већ ни за кога." Мајка Анђи онда проговара:
„Бре не преши, моја шћери драга! 250 „Док видимо, ко је и откуд је,
„Што ли иђе тако по свијету.”
За тим мало бјеше постајало,
Ал ево ти Смиљанић-Илије
И он води кићене сватове,
Здраво прошли Пролога планину,
Јер им нису ништа учинили
Кад нејмаде лијепе ђевојке;
Муком иду кићени сватови:
Ни пјевају, нити пушкарају,
Барјактари савили барјаке;
Јера мисли Смиљанић Илија,
Да је веће Мара одведена,
За то с миром сватове проводи,
Није ласно доћи без ђевојке!
Кад Илија дође у авлију,
Пред њега је Анђа истрчала,
Не пита га: „Како си ми, брате?"
Већ му одмах ријеч проговара:
А чу ли ме, мој брате Илија!
„Откада си кулу начинио,
„Ваки јунак није доходио,
„Мој Илија, на бијелу кулу;
„Ја га таквог нисам ни виђела,
„Ни његова стаса ни образа:
„Ђепши јунак од сваке ђевојке ;
„Већ, Илија, брате од матере!
„Молим ти се, како брату моме,
„Да ме дадеш овоме јунаку;
„Ако ли ме њему дати не ћеш,
„Нека знадеш, жива бит не могу.”
Кад Илија сестру разумијо,
Одмах ти се бјеше досјетио,
Да је главом Мара Ђурковића,
Пак Анђуши сестри проговара :
„Анђелијо, моја секо драга!
„Није оно момак јабанџија,
„Већ је оно лијепа ђевојка
„По имену Мара Ђурковића.”
Тад Илија грлом подвикује:
„Браћо моја, кићени сватови!
„Ви пјевајте и пушке бацајте,
„Ево нама лијепе ђевојке !"
Па што ћу вам дуљит' лакрдију:
Ту Илија одведе ђевојку,
Одведе је у бијелу цркву,
Па је вјенча себи за љубовцу;
Лијеп пород шњоме породио:
Двије шћери и четири сина;
У младости шћери поудао,
У старости сине иженио.
Бог сам знаде, јели тако било,
А ми браћо, да се веселимо!
Женидба Јова Сарајлије.
Запросио Сарајлија Јово
На далеко лијепу ђевојку;
По даљини ни далеко није :
Преко Босне у Херцеговину;
Ал' се с љутом змијом завадио,
С љутом змијом Лимуном хајдуком,
Тешко му се Лимун заклињао:
„А да би ме не родила мајка,
„Већ кобила, која коње рађа!
„Не ћеш твоје загрлити злато
"У твојему шехер-Сарајеву."
Тако стаде три године дана,
Пише књигу ђевојачка мајка:
А мој зете, Сарајлија Јово!
„Ево има три године дана,
„Од како си испросио злато,
„Нит' је водиш, нит' одговор дајеш,
„Већ су мени свати додијали,
„Ја ћу дати Мару за другога.
Књига дође Сарајлији Јову,
Књигу учи, грозне сузе рони;
Питала га остарјела мајка:
„А мој сине, Сарајлија Јово!
„Отклен књига, огњем изгорјела!
Те је тако жалостиво учиш
Мајци Јово право, казиваше:
„А бора ми, моја стара мајко!
„Ова ј књига од моје пунице,
,,Да ја идем и водим ђевојку,
„Али ће је дати за другога;
, Сјетуј мене, мила мајко моја!
„Ја како ћу провести ђевојку
„Од проклетог Лимуна хајдука ?"
Мајка Јову тихо бесједила:
„Сине Јово, жив ми био мајци!
„Купи, сине, кићене сватове,
„Све јунаке младе нежењене,
„Који нејма ни оца ни мајке,
„Кога нема нико зажалити;
„Хајде, сине, на срећу јуначку."
То је Јово мајку послушао,
Те покупи до триста сватова,
Све јунака, младих нежењених,
Који нејма ни оца ни мајке,
Кога нејма нико зажалити;
|