99

Па уседе на коња витеза, Удари га оштрим мамузама, Па достиже кићене сватове: „Фала куме, Фала стари свате! „Остависте му клисури сама, Ћа сирома изгубити главу, „У мало ме Грче не изеде." Онда вели куме и старојко: „Немој, Киро, наше чедо драго! ,,Не чин, крви брацу на весељу, „Него се ви Богом побратите, ,,А лепо је и бити и рећи, ,,Два девера код једне девојке." То је Ћира свате послушао, Те Грчету одрешио руке. Кад дођоше кули Комненовој, Онде свати конак учинили, Два девера у кулу с девојком, А сватови да чувају стражу; Гди је стража од пијани људи ? Гди ко стао, онде и легао, Гди легао, онде и заспао; А устало Грче невијерно, Украло је од 'Ћире ножеве, Удри Ћиру у срце јуначко, Погоди га кроз снашину руку, А запишта жалосна девојка : „Јао Ћиро, рођени девере! „Ја ћу моју преболети руку, „А.’ ти твоју рану никад не ћeu." Уста Ћира на ноге јуначке,

60

65

70

75

80

85

Па избаци пушку кубурлију:
,,А на ноге, кићени сватови !
Време нам је да ми путујемо.”
Пођипаше кићени сватови:
„А што си се помамио, Ћиро ?
„Јоште није путовати време.
А приступа жалосна девојка,
Распиње му пуца на долами,
Па му црпе крвцу из недара :
„Јао Ћиро, рођени девере!
„Ја ћу моју преболети руку,
„Ал' ти твоју рану никад не ћеш."
Јунаку је невоља голема :
Сест, не може, а лећи не може;
Опет баци пушку кубурлију:
„А на ноге, кићени сватови!
„Време нам је већ да путујемо."
Пођипаше кићени сватови,
Сваки свога коња опремио,
Ћира спрема свога и снашина;
Дигоше се с Богом путовати,
Пријеђоше гору Чичавицу,
Пријеђоше гору Ступчаницу,
Па сиђоше на воду Цетињу:
Који пије, који се умива,
Који поји коња на Цетињи;
Девер Ћира поче беседити:
„Чујеш ли ме, да мој мили куме!
„И чујеш ли Велисаве стриче !
„Приватите госпођу девојку,

То је снаша и моја и твоја,

99

"

90

95

100

105

110

115

120

"

„То је добро и моје и твоје ; „Ја ћу ићи на муштулук баби.” Па се диже, оде двору своме ; Под Никшићем дивно коло игра, У том колу сестра Ћирјакова, Све је коло главом надмашила, Далеко је Ћиру угледала, Па отрча на муштулук баби: „Красни бабо, Милутине кнеже! Ето Ћире, а нема сватова!" А кад Тира дође двору своме, Своме баби поче беседити: „Красни бабо, Милутине кнеже! „Нисам ли ти беседио, бабо, „Да не просиш прошене девојке ? Привати ме са коња витеза, „Спусти мене на зелену траву, „Пак ти седи поред мене, бабо, „Да ти метнем на криоце главу, Ти ми метни на срдашце руку.” Привати га Милутине кнеже, Привати га са коња витеза, Спусти њега на зелену траву, Па му узе на криоце главу, И метну му на срдашце руку. Девер Ћира поче беседити: „Чујеш ли ме, мој рођени бабо! „Девојка је непрошена била, ,Испросно Грчићу Манојло,

99

99

А ти си је препросио, бабо!"

99

То изрече девере Ћирјаче,

125

130

135

140

145

150

То изрече, с душом се растаде,
Па га сакри кнеже Милутине,
Сакрио га доле у подруме;
Све замири Милутине кнеже.
Кад дођоше кићени сватови,
А запишта жалосна девојка :
„Јао Ћиро, рођени девере!
„Нисам ли ја тебе беседила,
„Ја ћу моју преболети руку,
„Рану твоју ти преболет, не ћеш?"
Стаде писка по господску двору;
Све замири Милутине кнеже,
Те играше свати и певаше,
За убава за три бела дана;
Кад четврти данак освануо,
Онда кнеже саранио Ћиру.
Па беседи Милутине кнеже:
„Јед’те, пијте, моја браћо драга!
,,Кнез Милутин чини два весеља:
„Једног жени, другог сарањује.”
По томе је мало постајало,
Па је кнеже чету сакупио,
Те отиде у клисуру тврду,
Te
Те увати Грчића Манојла,
Расече га на четир, черака,
Обеси га на четири друма,
Те освети својега Ћирјака,
Освети га, ал' га не поврати.

155

160

165

170

175

77.

Заручница Сењанина Ива.

(из Сиња).

Винце пије Сењанине Иве
У пунице и у заручнице,
Види му се винце кроз гръоце,
Биле руке кроз танке рукаве;
Вран му перчин били врат прикрио;
Било лице, мрка наусница;
Гледала га из куле дивојка,
Пак је милу мајку дозивала:
„Ну, старице, мила моја мајко !
Ти изајди кули на пенџере,
„Па погледај при дворе бијеле,
„Како Иве рујно вино пије:
„Племенит је, мила моја мајко !”
А мајка је њојзи говорила:
„Мучи, ћерце, да би замукнула!
Девет и је у матере било,
Осам и је од урок’умрло,

99

И Иван ће, ван да Бог не даде.”

99

Иде Иве двору бијеломе,
Пак дозивље милу мајку своју :
„Ну, старице, мила моја мајко !
,,Ево ме је врло заболило,
„Бог ће дати, да ће добро бити;
„Стери мени мекане душеке;
„Не стери ми дуго ни широко,
„Јер ти не ћу боловат' за дуго.”

5

10

15

20

25