Ја каква је цура «Бепосава! у црну земљу погледаше, Ја од чуда лијепе ђевојке. Но говори цури ђувеглија: „Ој пунице, ђевојачка мајко! Или си је од злата салила? Или си је од сребра сковала? „Или си је од сунца отела? Или ти је Бог од срца дао?" Заплака се ђевојачка мајка, А кроз сузе тужно говорила: „Мио зете, Милић-барјактаре! „Нити сам је од злата салила, Нити сам је од сребра сковала, Нити сам је од сунца отела, Веће ми је Бог од срца дао: „Девет сам их такијех имала, Осам их је удомила мајка, 99 99 Ни једне их није походила, „Јер су јадне рода урокљива, „На путу их устријели стр'јела.” Кроз плач зета пуница дарива, Дарива га злаћеном кошуљом. Ал да видиш и чуда и фале ! Каква дара тасте зету даје : Гиздава му поклонио вранца, Врана коња, брате, без биљеге, 90 95 100 105 110 115 А на вранцу чултан до кољена : А жуборе пуца на прсима, 120 125 130 135 Није шала онака ђевојка! Није шала онаки дарови!. Подиже се кита и сватови, 140 Ударише јасни таламбаси, 145 Ца говори до себе ђеверу: ,, Бог би дао, те би добро било!” Цвили, пишти ђевер до ђевојке: „Стани куме, стани стари свате! „Стани, побро, Милић-барјактаре! „Уставите свирке свеколике, „Угасите сватске даворије, „Уз јелике прислонʼте барјаке, „Да скинемо са коња ђевојку; „Буто тужи моја мила снаша, «Буто ју је забољела глава, 9: ,, Јарко јој је омрзнуло сунце, „Бог би дао, да би добро било!” 150 155 160 165 170 175 Он је спусти, она душу пусти. Саранише лијепу ђевојку Откуда се јасно сунце рађа ; Посуше је грошим и дукатим'; Ко је млађан, нек се кити цв’јећем; За душицу лијепе ђевојке. Још нариче Милић барјактаре: „Чарна горо, не буди јој страшна! Сватовима јоште ријеч каже: „Браћо моја, кићени сватови! 180 185 190 195 200 205 210 „Хајте, браћо да ми путујемо, „Хајде сваки, како који може, ,, „А ја идем, како коњиц може „Мојој старој на муштулук мајци.” Дигоше се с Богом путовати, Сваки иде, како који може, Милић оде, како коњиц може. Далеко га угледала мајка, Мало ближе предањ ишетала, Коња грли, а Милића љуби: „Чедо моје, Милић-барјактаре! „'Бе су свати, ђе ти је ђевојка? „Водиш ли ми замјеницу, сине, „Која ће ме јутром зам’јенити, „Двор помести, воде донијети, „Поређати господске столове ?" Ал' бесједи Милић барјактаре: „О старице, моја мила мајко! „Иду свати, не воде ђевојке: ,, „Остала је твоја замјеница „Ни код мога ни код свога двора, „Ни код моје ни код своје мајке, „До у гори под јелом зеленом! „Но старице, моја слатка мајко! „Брзо трчи двору бијеломе, „Па ми стери мекану постељу, „Ни дугачку ни врло широку , „Јер ти дуго боловати не ћу.” Проли сузе Милићева мајка, Поврати се двору кукајући, Брже стере мекану постељу, 215 220 225 230 235 240 |