Page images
PDF
EPUB

Ја каква је цура «Бепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господког лица и ођела;
Сви сватови ником поникоще,
И

[ocr errors]

у црну земљу погледаше, Ја од чуда лијепе ђевојке. Но говори цури ђувеглија: „Ој пунице, ђевојачка мајко! Или си је од злата салила? Или си је од сребра сковала? „Или си је од сунца отела? Или ти је Бог од срца дао?" Заплака се ђевојачка мајка, А кроз сузе тужно говорила: „Мио зете, Милић-барјактаре! „Нити сам је од злата салила, Нити сам је од сребра сковала, Нити сам је од сунца отела, Веће ми је Бог од срца дао: „Девет сам их такијех имала, Осам их је удомила мајка,

99

[ocr errors]

99

Ни једне их није походила, „Јер су јадне рода урокљива, „На путу их устријели стр'јела.” Кроз плач зета пуница дарива, Дарива га злаћеном кошуљом. Ал да видиш и чуда и фале ! Каква дара тасте зету даје : Гиздава му поклонио вранца, Врана коња, брате, без биљеге,

90

95

100

105

110

115

А на вранцу чултан до кољена :
Чисти скерлет златом извезени,
Златне ките бију по копитим’;
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир-седло сребром оковано,
На облучју камен сија драги,
О облучју господско оружје:
С једне стране сабља окована,
C друге стране шестопер позлаћен;
Зауздан је` уздом позлаћеном;
Њиме зета свога дариваше.
Најбољи му шуре пешкеш дају,
(Најбољи је, најжешћијех јада!),
Своју секу шуре зету дају,
Баш сестрицу цуру Љелосаву.
А кад Милић дара приватно,
Коња јаше, коњ му поиграва,
А звекеће сабља о бедрици,

А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје:

120

125

130

135

Није шала онака ђевојка!

Није шала онаки дарови!.

Подиже се кита и сватови,
Развише се свилени барјаци,
Засвираше свирке свакојаке,

140

Ударише јасни таламбаси,
Зачуше се сватске даворије,
Стаде бакат сурих бедевија,
Отидоше с Богом путовати.
Кад су били гором путујући,
Стиже урок на коњу ђевојку,

145

Ца говори до себе ђеверу:
„О ђевере, Мандушићу Вуче!
„Зазор мене у те погледати,
„А камо ли с тобом говорити,
"Ал' нагони мука на невољу :
„Кажи куму, кажи старом свату,
„Нек уставе суре бедевије,
„Нек угасе свирке и поп'јевке,
„Уз јелике прислоне барјаке,
„Нек ме скину са добра коњица,
„Нек ме спусте на зелену траву;
„Љуто ме је забољела глава,
„Јарко ми је омрзнуло сунце,
„А црна ми земља омиљела,

,,

Бог би дао, те би добро било!” Цвили, пишти ђевер до ђевојке: „Стани куме, стани стари свате! „Стани, побро, Милић-барјактаре! „Уставите свирке свеколике, „Угасите сватске даворије, „Уз јелике прислонʼте барјаке, „Да скинемо са коња ђевојку; „Буто тужи моја мила снаша, «Буто ју је забољела глава,

9:

,,

Јарко јој је омрзнуло сунце,
„А црна јој земља омиљела,
A

„Бог би дао, да би добро било!”
Тад стадоше кићени сватови,
Уставише свирке и поп'јевке,
Бевер скиде са коња ђевојку,
Па је спусти на зелену траву,

150

155

160

165

170

175

Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију
А највише Милић барјактаре ;
Бувеглија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
„Ту ли тебе суђен данак нађе !
„Ни код мога ни код твога двора,
„Ни код моје ни код твоје мајке,
„Beh у гори под јелом зеленом!"
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,

Саранише лијепу ђевојку

Откуда се јасно сунце рађа ;

Посуше је грошим и дукатим';
Чело главе воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадише ружу с обје стране:
Ко ј' уморан, нека се одмара;

Ко је млађан, нек се кити цв’јећем;
Ко је жедан, нека воду пије

За душицу лијепе ђевојке.

Још нариче Милић барјактаре:

„Чарна горо, не буди јој страшна!
„Црна земљо, не буди јој тешка!
„Вита јело, пусти широм гране,
„Начини ми заручници лада;
„Кукавицо, рано је не буди,
„Нека с миром у земљи почива!”

Сватовима јоште ријеч каже:

„Браћо моја, кићени сватови!

180

185

190

195

200

205

210

„Хајте, браћо да ми путујемо, „Хајде сваки, како који може,

,,

„А ја идем, како коњиц може „Мојој старој на муштулук мајци.” Дигоше се с Богом путовати, Сваки иде, како који може, Милић оде, како коњиц може. Далеко га угледала мајка, Мало ближе предањ ишетала, Коња грли, а Милића љуби: „Чедо моје, Милић-барјактаре! „'Бе су свати, ђе ти је ђевојка? „Водиш ли ми замјеницу, сине, „Која ће ме јутром зам’јенити, „Двор помести, воде донијети, „Поређати господске столове ?" Ал' бесједи Милић барјактаре: „О старице, моја мила мајко! „Иду свати, не воде ђевојке:

,,

„Остала је твоја замјеница

„Ни код мога ни код свога двора, „Ни код моје ни код своје мајке, „До у гори под јелом зеленом! „Но старице, моја слатка мајко! „Брзо трчи двору бијеломе, „Па ми стери мекану постељу, „Ни дугачку ни врло широку , „Јер ти дуго боловати не ћу.” Проли сузе Милићева мајка, Поврати се двору кукајући, Брже стере мекану постељу,

215

220

225

230

235

240

« PreviousContinue »