Page images
PDF
EPUB

ЦИ

дугачку ни врло широку. Како дође Милнѣ барјактаре, Он се спусти на меку постељу, Док се спусти, он душу испусти. Док дођоше кићени сватови, Дотле с' Милић мртав належао; Кад то вид’ли кићени сватови, Наопако копља окренуше, Наопако коло поведоше, Жалостиву пјесму запјеваше; Саб.љама му сандук сатесаше, Наџацима раку ископаше, Саранише Милић-барјактара Куда јарко смирује се сунце. Оста јадна саморана мајка, Она кука како кукавица, А преврће како ластавица; Она иде своме винограду, Косу реже, па виноград веже, Сузе лије, чокоће зал'јева, Винограду тихо проговара: „Винограде, мили рукосаде! „Ко је тебе мене засадио, „Никада те веће браги не he!" Када буде на заходу сунце, Тад' излази Милићева мајка, Па говори, а за сунцем гледа : „Благо мене и до Бога мога! „Благо мене, ето сина мога! „Ето г' мајци, ђе из лова иде, „Носи мајци лова свакојака!”

245

250

255

260.

265

270

Ни би сина, ни од сина гласа.
Када буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара :
„Благо мене, ето ми снашице!

99

„Иде с воде, носи воде ладне, „Хоће мене стару зам’јенити!" Пи би снахе, ни од снахе гласа, Behe мајка кука од жалости, Кука тужна како кукавица, А преврће како ластавица, И кукаће до суђена дана.

79.

Воин и његова заручница. (нз Црне горе).

Запросно војвода Воине
На далеко лијепу ђевојку,
У онога дужда од Млетака ;
Воин проси, дужде му је даје;
Он предаде прстен и јабуку ;
Свадбу глави за годину данах,
Па ондолен на дворове пође;
Теке дође, Воин се разбоље
А од срца болести јуначке;
Он болова три године данах,
Ни умрије, ни му боље било.
'Бевојци се чекат досадило,
Па је ситну књигу направила,

275

280

5

10

Воину је бјеше оправила: „О Воине, о мој заручниче ! „Купи свате, хајде за ђевојку, „Јер ме коре моје снахе младе: „Да сам добра, ја бих дома била." Кад Воина књига допанула, И он виђе, што му књига пише, Он је другу књигу накитио, Те је посла рођаку својему А на име војеводи Јанку: „Купи свате, хајде за ђевојку, „На моје је име преварите, „За тобом је, брате, доведите." Кад је Јанка књига допанула, Он на прешу окупи сватове, Поведе их дужду на дворове. Дивно дужде свате дочекује, Па им даје даре и ђевојку. Ондолен се свати подигоше; Глас допаде војводу Воина : Ево свати и воде ђевојку. Но је Вонн мајци бесједно : „Увиј мене свиленијем пасом, Изнеси ме под неранџу жуту, „Да ја виђу моје несуђење.” Скочи стара, дивно га обуче, Изнесе га под неранџу жуту; Према њега дођоше сватови. Кад погледа лијепа ђевојка, И угледа војводу Воина, Ђеверима ријеч говорила :

99

15

20

25

30

35

40

99

А за Бога, моји два ђевера! „Ко је она лијепа делија, „Штоно сједи под неранџу жуту? „Диван ли је, јади га убили! Но је њему потавњело лице." Сватови јој казаше Воина. Но ђевере млада умолила, Те отиде шњима до Воина, И Воина за болинак пита. Воин бачи у џепове руке, Те извади до три бурме златне · „Ма ти ово, моје несуђење! „Те сам даре за те сигурава', „Три ковача три године данах.” А ђевојка прифати дарове, Па се маши руком у њедрима, И извади од злата кошуљу, Те ју даје војводи Воину : Ма то тебе, залудња радости! „Те сам даре за те сигурала, „Три везиље три године данах.” Дароваше с’, па се раздвојише. Ту Воину душа испанула; Глас допаде на коња ђевојку, Па говори млада ђеверима : ,Скините ме са коња на траву, „Да се млада подијелим с душом.” Како рекла, тако учинили, Ђевојка се с душом подијели. Оно црче једно за другијем. То је било кад се и чинило.

29

39

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors]

80.

Хасанагиница.

Ова је пјесма први пут наштампана 1774 године у путовању Форшисовом по Далмацији, и то „Латинскијем словима с преводом Талијанским; а из овога превода превео ју је Геше 1789 године на Њемачки језик: тако је она прва наша народна пјесма, која се појавила у ученој Европи. Из путовања Фортисова ја сам је 1814 године преписао нашијем словима и онда овдје наштампао. У поменутој Фортисовој књизи она је наштампана са много штампарскијех, а по свој прилици, и писарскијех погрјешака, које сам ја, колико сам и како сам онда знао, гледао да поправим. Послије је више за то нијесам штампао, што сам све очекивао, не Ћу ли је у народу гдје од кога чути; но до сад нигдје ни спомена. Да је фортис казао мјестимице гдје ју је чуо и преписао, ја бих путујући по Далмацији ишао онамо и питао најстаријих људи и жена; али он то није назначио. Тако је ја сад опет овдје штампам по Фортису. Што сам прије поправио, нешто сам задржао, као што мислим да би народни пјевач према осталијем пјесмама казао; а гдјешто сам се и повратно к Фортису, што сам чуо да се у народу говори и пјева. Из онога, што је код гдјекојнјех ријечи и стихова доље назначено, познаће читатель како главне промјене, тако и смјесу нарјечија, особнто Босанскога и Чакавачкога.

Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови ?
Да је снијег, већ би окопнио,

« PreviousContinue »