Page images
PDF
EPUB

Свакој ћери чоху до пољане 91);
А малому у бешици синку,
Њему шаље убошке хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
Пак дозивље до два сина своја :
"Ход'те амо, сиротице моје!
„Кад се не ће смиловати на вас
„Мајка ваша срца каменога 92).”
Кад то чула Хасан агиница,
Бјелим лицем у земљу удрила
Упут се је с душом раставила,
Од жалости гледајућ' сироте.

81.

Женидба бега Љубовића.

Запросио бего Љубовићу
На далеко лијепу ђевојку
У Крајини а у луци Бајној

85

90

Да би човјек рекао, да је нозве погријешено мјесто назуве (назувице); али се назувице носе у опанцима, којијех Турска господа не носе никако.

91) „чоху до пољане"

земље.

• значи: Чохане хаљине до

92) Мјесто каменога Фортис има argiaskoga, ваља да мјесто рђаскога, а ово мјесто рђавскога; али ја до сад нити сам гдје чуо раски ни рђавски, него само рђав. Могао би човјек помислити, да не буде argiaskoga мјесто хорјашскога; али и по смислу и по Фортисовом преводу мислим да је каменога најприличније.

У Диздара од горњега града;
Бего проси, диздар му је даје:
Прстен ставља свадбу уговара:
„Ова свадба до тридесет дана,
„Докле одем Невесињу равном
„И сакупим кићене сватове.”
Докле бего испроси ђевојку

И

Дарива сваста и пуницу
И свог таста од града диздара,
Цијо товар похарчио блага;
Пак се диже Љубовићу бего,
Те он оде Невесињу равном.
Каде дође бего на дворове,
Починуо трудан и уморан,
Њему ситна књига допанула

5

10

15

Од свог таста од града диздара,

Дивно га је диздар поздравио:

20

„О мој зете, Љубовићу бего!
„Купи свате, ходи по ђевојку,
„Но не води туђина ђевера,
„Него брата, или братучеда,
„Или свога Богом побратима.”
Кад је бего књигу проучио,
Те он виђе што му књига каже,
Узмучи се Љубовићу бего:
Нејма брата, нити братучеда,
До једнога Богом побратима :
На далеко Коичић-Ивана
У ономе Млетку бијеломе;
Пак отоле ситну књигу пише,
Те је шиље Млетку бијеломе

25

30

А на руке Коичић-Ивану:
„Побратиме, Коичић-Иване!
„Ја сам скоро испросио злато
„У Крајини а у луци Бајној,
„Шверцу дивну од града диздара ;
„Опреми се штогођ љепше можеш
„Ходи мени, побро, у сватове,
„Да ми будеш ђевер уз ђевојку."
Кад Ивану књига допаднула,
И он виђе, што му ситна каже,
То је њему врло мило било,
Опреми се што љепше могаше:
Он облачи од свиле кошуљу,
Пола злата, пола б'јела платна,
Врх кошуље зелену доламу,
А на ноге ковче и чакире,
По долами од срме тканицу,
По тканици паса мукадема,
А за њега седам самокреса,
Међу њима ножа окована;
Врх доламе токе од три оке,
А на главу феса ФиноФеса,
На коме је кита од бисера,
Око њега од злата шамија,

На њој јесу два камена драга,
Пред којим се ходати виђаше
Усред тавне ноћи без мјесеца,
Као у дан, када сунце грије;
Пак отиде у своје подруме,
Те изведе вранца без биљега,
Оседла га седлом сребрнијем,

35

40

45

50

55

60

65

А покри га пули рисовином,
Искићена и сребром и златом,
Ките су му пале до копита;
С десне стране Иван објесно,

C

десне стране о десном колану, Објесио ђумишли гадару,

А с лијеве сабљу димискију;
Пак отиде мору на јалију,
У сиње се море завозио
Докле дође Макарију тврдом;
Пак посједе вранца без биљега,
Право иде уз Макаријево
Докле дође зеленој Габели,
Габелу је здраво проходио,
И Неретву воду пребродио,
Ватио се поља Мостарскога
Докле дође до Благаја града,
Благаја је здраво проходио,
Докле дође Невесињу равном,
Угледа га Љубовићу бего,
Далеко га бего угледао,
Мало га је ближе сусретао,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко здравље упитују,
Пак одоше на бијелу кулу,
Ту ми они ноћцу преноћише.
Кад у јутру бијо дан освану,
Скупише се кита и сватови,
Пак одоше шеру луци Бајној.
Кад у Луку свати доходище
Баш ономе од града диздару,

[blocks in formation]

Ту их диздар дочекује дивно,
Даде њима конак и вечеру.
Кад у јутру бијо дан освану,
Изнесе им дара господскога,
Сваком даје, што је за којега,
А делији Кончић-Ивану,
Њему даше ата ђогатаста,
Оседлана и опусаћена,

Јошт уз коња сабљу позлаћену,
Која вр’једи пет стотин' дуката.
Одатле се свати подигоше,
Путоваше два бијела дана;
Кад су трећи данак путовали,
Ударише гором проз планину,
Дуну вијор вјетар из планине.
На ђевојци дувак узгрнуо,
Сину лице, к'о на гори сунце;
Од сватова нитко невиђео,
До делија Кончић-Иване,
На ђевојку с’ашик учинио,
Пак је коња свога догонио
До кадуне Фазлипашинице,
Овако је њојзи говорио:
„Јенђибула, Фазлипашинице!
„Девет пута мајком те називам,
„Кунем ти се Богом истинијем,
Ево тебе стотину рушпија,
„Састави ме како са ђевојком!"
На благо се була преварила,
Па кад бише на трећем конаку,
Сви сватови паше на конаке,

99

100

105

110

115

120

125

« PreviousContinue »