Page images
PDF
EPUB

Разапеше зелене чадоре,
Иван паде поблизу ђевојке,
Док ето ти Фазлипашинице,
Те га води под шатор ђевојци.
Кад се Иван састави с ђевојком,
Ту је шњоме ноћцу преноћио,
Бијело јој лице обљубио.
Док у јутро јутро освануло,
Скочио је Коичић Иване,
Право оде својему чадору,
Тако њему Бог и срећа дала,
Од сватова нико га не виђе,
До кадуне Фазлипашинице.
Повикаше огњени чауши:
„Хазур, свати, хазур и ђевојка!"
Одатле се свати подигоше,
Док дођоше Невесињу равном
На дворове бега .Љубовића,
Почипуше трудни и уморни,
Играше се игре свакојаке :
Док је било вече по вечери,
Подиже се Љубовићу бего,
Да он иде у ђердек ђевојци.
Каде бего дође до ђевојке,
Овако јој бего говораше:
„Злато моје, шћери диздарева!
„Извади ми двије пушке мале,
„Међу њима ножа окована,

[ocr errors]

Распаши ми паса мукадема, „Распучи ми пуца на долами; „Да спавамо у меку душеку.

[ocr errors]

99

130

135

140

145

150

155

"

"

»

Н

Ма му вели лијепа ђевојка :
Авај јадан Љубовићу бего!
Камо тебе синоћње ођело ?
„'Бе је твоја зелена долама?
„А ђе су ти токе од три оке?
Ђе ли ти је појас мукадема ?
„Камо ли ти од срме тканица ?
„Камо твојих седам самокреса
И међ њима ножа окована?
,,А са ногу ковче и чакшире ?
Камо твоја од злата кошуља?
„Камо твога Феса ФиноФеса,
На коме је кита од бисера?
„Камо твоја од злата шамија,
„На којој су два камена драга ?"
Кад ли бего разумље ђевојку,
Тад' се бего јаду осјетио,
Да је био Којичић Иване,
Пак се скочи од земље на ноге,
Он узима двије пушке мале,
Да убије Коичић-Ивана;
Но се Иван преварит' не даше,
Бојаше се бега Љубовића.
Када бего до Ивана дође,
Јошт овако њему говораше:
„Курво једна, Коичић-Иване!
„Чију с' био јуче бедевију?”
Њему вели Коичић Иване:
„Ја сам твоју био бедевију,
„Твоју био, за мене је била."
Пак запали седам самокреса,

[ocr errors]
[ocr errors]

160

165

170

175

180

185

Те он уби бега Љубовића,
Пак поскочи кули низ чардаке,
Докле стрча на мермер-авлију
Не погоди вранца без биљега,
Него ата бега Атлагића,
Пак побјеже преко Невесиња.
Ћераше га пјешци и коњици,
Коњици га мало назираху,
А пјешци га ни чут' не могаху;
И они се натраг повратише,
А Иван је у Габелу дошо,
Неретву је воду прегазио,
Пак он оде низ Макарје тврдо,
Докле дође мору на јалију
У сиње се море завозио.
Докле дође Млетку бијеломе,
Починуо трудан и уморан,
Нак отоле ситну књигу пише,
Те је шиље Невесињу равном
А на руке Фазлипашияици :
() кадуна, Фазлипашинице!
„Издај мене злато Диздарево,
„Заручницу бега Љубовића:
„Вјера моја мене не убила

99

99

Сковаћу ти од злата папуче,
„У папуче пет стотин' рушпија!"
А кад були књига допаднула
Те виђела, што јој књига пише,
То је њојзи врло мило било;
Обуче се што љепше могаше,
Право иде двору .Љубовића

190

195

200

205

210

215

220

На разговор лијепој ђевојци,
Па ђевојци була бесједила :
„Снахо моја, шћери диздарева!
„Ја што си ми сјетно невесела?
„Или жалиш Коичић-Ивана ?
„Ил' газију бега „Љубовића?"
Ма јој вели лијепа ђевојка :
„О кадуна, Фазлипашинице!
„Ја бих бега муштулука дала
„За делију Коичић-Ивана.”
А кад була разумље ђевојку,
Овако је ријеч бесједила :
„Ти не бој се, моја снахо драга!
„Добићу ти ја скоро Ивана."
Пак отоле ситну књигу пише,
Те је шиље Коичић-Ивану:
„Мој посинче, Коичић-Иване!
Опреми се што прије узможеш,
„Ходи к мене у поље Мостарско
„Код Неретве код воде студене,
„Да ти дадем шћерку диздареву.
Кад Ивана књига допаднула,
И он виђе што му књига пише,
Опреми се што брже могаше,
У сиње се море завозио
Докле дође Макарију тврдом,
Макарије здраво преходно,
Примаче се пољу Мостарскоме;
Него була пређе доходила
И довела лијепу ђевојку;
Па ђевојка були бесједила :

[ocr errors]
[ocr errors]

225

230

235

240

245

250

„О кадуна, Фазлипашинице! Ако не би Коичић-Ивана,

2

„Кунем ти се Богом истинијем,
„Ја се натраг не ћу повратити,
„Но ћу сама себе кидисати."
У том дође Коичић-Иване.
Кад га виђе лијепа ђевојка,
Од радости грли га рукама,
Пољуби га у оба образа.
Ту ми Иван привати ђевојку,
Пашиницу дивно даривао:
Даде њојзи од злата папуче,
У папуче пет стотин' рушпија,
Одатле се натраг повратио,
Он отиде низ Макаријево,
Докле дође мору на јалију
У сиње се море завозио,
Док је дош’о Млетку бијеломе,
Онђе крсти лијепу ђевојку,
Дивно име њојзи избираше,
Дивно име дилбер Анђелија;
Крстио је, пак вјенчао за се,
Шњоме диван пород изродио:
Двије шћери и четири сина;
Ране шћери, а позне синове,
Да заове снахе не застају,
Да с' у двору кавге не збивају.
То је било кад се и чинило,
Нама, дружбо, здравље и весеље!

255

260

265

270

275

280

« PreviousContinue »