Удаја сестре Љубовића.
Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватно,
Него што је овијех година
Насред равна поља Невесиња,
У Дворима бега Љубовића
Процватила Хајкуна ђевојка,
Мила сеја бега Љубовића.
Лијепа је, љепша бит' не може:
У струку је танка и висока,
У образу б'јела и румена,
Као да је до подне узрасла
Према тихом сунцу прољетноме;
Очи су јој два драга камена,
А обрве морске пијавице,
Трепавице крила ластавице,
Руса коса кита ибришима;
Уста су јој кутија шећера,
Бјели зуби два низа бисера;
Руке су јој крила лабудова,
Бјеле дојке два сива голуба;
Кад говори, канда голуб гуче,
Кад се смије, канда сунце грије;
Љепота се њена разгласила
По свој Босни и Херцеговини.
Њу ми просе многи просиоци,
Осим свију двоји досадише:
Једно ми је старац Мустаф-ага
Из Крајине од Новога града,
А друго је Зуко од Удбиње.
У једно се вече састанули
На просидби лијепе ђевојке:
Старац даје хиљаду дуката,
сувише од злата тепсију, На тепсији исплетена гуја, На глави јој алем камен драги, Према ког се може вечерати У по ноћи, као у по дана; Зуко даје дванаест дуката; Јер у Зука нигђе ништа нејма, Осим сабље и дебела ђога, С којима се рани по крајини, Као соко с крил'ма по облаку. Тад' брат сеји стаде бесједити: „0 Хајкуна, мила сејо моја! „Тебе мајка како је родила, „Одмах те је другом нам’јенила; , Сад те просе многи просиоци, Осим свију ови су најбољи,
„Који су се у двору састали,
„По имену старац Мустаф-ага
„Из Крајине од Новога града,
„У њег има благо небројено,
„Раниће те медом и шећером,
„А од’јеват свилом и кадиФОМ;
А друго је Зуко од Удбиње;
„Но у Зука нигђе ништа нејма,
Осим сабље и дебела ђога;
„Сад ти бирај, мила моја сејо!
Кажи брату, за ког' волиш поћи."
Сеја брату тихо одговара:
„Вољан буди, мој рођени брате!
"Ја ћу поћи за ког ме ти дадеш;
Ја б вољела за млада јунака,
„Макар нигђе ништа не имао,
, Нег' за стара, макар богатога;
„Није благо ни сребро ни злато,
Већ је благо, што је коме драго."
Братац сеју не шће послушати,
Већ је даде преко воље њене
За Мустафу старца од Новога.
Кад Мустафа, оде своме двору,
Купи свате, да води ђевојку,
И позивље од Удбиње Зука,
Да му носи барјак пред сватов’ма.
Скупише се кићени сватови,
И одоше по л'јепу ђевојку.
Кад дођоше двору ђевојачком,
Ту сједише три бијела дана,
А
четврти данак устадоше,
Поведоше лијепу ђевојку.
Кад су били преко поља равна,
Тад' говори лијепа ђевојка
А на уво свом ручном ђеверу :
„Ој ђевере, мој злаћен прстене!
„Које ми је суђен ђувегија ?"
Бевер снаши тихо одговара :
„Снахо моја, Хајкуна ђевојко!
„Обазри се с десна на лијево,
Па погледај оног ихтијара
„Штоно сједи, као ефендија, „У црвеном сниском тетривану, „Бјела брада прси му покрила: „То је главом старац Мустаф-ага, „Оно ти је суђен ђувегија.” Тад ђевојка натраг се обрну, Кад га виђе од срца уздану, Пак ђевера опет запиткује: „Који оно јунак на ђогату, „Штоно барјак у рукама носи, Црне брке уз образ привио ?" Бевер снаси право казиваше: „Оно јесте од Удбиње Зуко, „Који те је у браће просио, „Просио те, ал' те нису дали." Тад' ђевојка на земљицу паде, Сви сватови дизат” је до’дише, Најпослије старац Мустаф-ага, Ни један је подићи не може; А кад дође Зуко од Удбиње, Удри барјак у земљицу чарну, Пак ђевојци пружи десну руку, Бевојка се и сама подиже, И усједе зањга на ђогата. Онда Зуко окрену коњица И полеће преко равна поља, Као звјезда преко ведра неба. Кад то виђе старац Мустаф-ага, Он повика гласом задављеним : Шта гледате, кићени сватови, „Бе ми хајдук однесе ђевојку?
„Шта гледате, те не отимате?"
А сватови сви у тлас викнуше:
„Нека носи кобац препелицу,
„Нека носи, и јесте за њега;
„А ти иди двору бијеломе,
„За те није онака ђевојка.”
У драгом је најшврђе поуздање 93). (из Сиња).
Кад каури Клис град поробише,
Доста липа робља заробише,
Заробише һерцу гиздареву;
Кад су дошли на то сиње море,
Умива се гиздава дивојка,
Сину лишце, кано жарко сунце,
А то види Шиме Латинине,
Маша јој се руком у нидарца,
А вели му гиздава дивојка:
„При себ руке, чобанино влашка!
„Нису дојке за те одгојене,
,Већ за драгог, пашу Босанскога.”
А вели јој Шиме Латинине:
„Вира моја, драга душо моја!
93) Овој би пјесмици било приличније мјесто у I књизи од стране 196 до 215 него овдје, као што би и пјесми 7 из II књиге било приличније мјесто у овој књизи од стране 392 до 430; али је за сад добро и овако.
|