82. Удаја сестре Љубовића. Од како је свијет постануо, У образу б'јела и румена, Као да је до подне узрасла 5 10 Према тихом сунцу прољетноме; Из Крајине од Новога града, И сувише од злата тепсију, На тепсији исплетена гуја, На глави јој алем камен драги, Према ког се може вечерати У по ноћи, као у по дана; Зуко даје дванаест дуката; Јер у Зука нигђе ништа нејма, Осим сабље и дебела ђога, С којима се рани по крајини, Као соко с крил'ма по облаку. Тад' брат сеји стаде бесједити: „0 Хајкуна, мила сејо моја! „Тебе мајка како је родила, „Одмах те је другом нам’јенила; , Сад те просе многи просиоци, Осим свију ови су најбољи, 99 „Који су се у двору састали, 99 30 35 40 45 50 55 99 Кажи брату, за ког' волиш поћи." Сеја брату тихо одговара: „Вољан буди, мој рођени брате! четврти данак устадоше, 99 60 65 70 75 80 85 99 „Штоно сједи, као ефендија, „У црвеном сниском тетривану, „Бјела брада прси му покрила: „То је главом старац Мустаф-ага, „Оно ти је суђен ђувегија.” Тад ђевојка натраг се обрну, Кад га виђе од срца уздану, Пак ђевера опет запиткује: „Који оно јунак на ђогату, „Штоно барјак у рукама носи, Црне брке уз образ привио ?" Бевер снаси право казиваше: „Оно јесте од Удбиње Зуко, „Који те је у браће просио, „Просио те, ал' те нису дали." Тад' ђевојка на земљицу паде, Сви сватови дизат” је до’дише, Најпослије старац Мустаф-ага, Ни један је подићи не може; А кад дође Зуко од Удбиње, Удри барјак у земљицу чарну, Пак ђевојци пружи десну руку, Бевојка се и сама подиже, И усједе зањга на ђогата. Онда Зуко окрену коњица И полеће преко равна поља, Као звјезда преко ведра неба. Кад то виђе старац Мустаф-ага, Он повика гласом задављеним : Шта гледате, кићени сватови, „Бе ми хајдук однесе ђевојку? 90 95 100 105 110 115 120 „Шта гледате, те не отимате?" 83. 125 У драгом је најшврђе поуздање 93). (из Сиња). Кад каури Клис град поробише, 99 ,Већ за драгог, пашу Босанскога.” „Вира моја, драга душо моја! 5 10 93) Овој би пјесмици било приличније мјесто у I књизи од стране 196 до 215 него овдје, као што би и пјесми 7 из II књиге било приличније мјесто у овој књизи од стране 392 до 430; али је за сад добро и овако. |