Но Радул је Јани говорио:
„Ја не смијем од Николе твога,
,, Њему нема но десет годинах,
„А посјече дванаес Тураках,
„Па ћ и моју изгубити главу."
А Јана га добро сјетовала:
"Ја се хоћу учињети бона,
„Но ти хајде за гором на воду,
„Е ћу послат дијете Николу,
„Да донесе воде иза горе,
Ти га чекај, изгуби му главу,
„Па ти ходи, да ми лице љубиш!”
Леже Јана бона без болести,
Но је виђе дијете Никола,
Па он стаде мајци више главе,
Те он мајку за понуде пита:
„Би ли, мајко, и шта на свијету ?”
А Николи мајка проговара:
„Ја бих, синко, воде иза горе,
„Но побачи свијетло оруже,
„Еј' оруже твоје отровано ;
„Па ти иди за гору на воду,
„Донеси ми воде иза горе,
„Да с умијем и да се напијем,
Чини ми се, лакше ће ми бити.”
Скочи момче од земље на ноге,
И узело кондијер од злата,
Па отиде момче низ планину.
да прекоре што није јунак реку му: „Не ваљаш колико Бевојчина!
Благо томе, коме Бог помага!
Он имаше једну секу луду
Милосаву од седам годинах;
Николино узела оруже,
И свога је брата дозивала:
„Стани, Нико, живота ти мога!”
Никола је секу причекао,
А сестра му додаде оруже:
„Држ' оруже, не остало пусто!
„Па се чувај на воду студену!"
Оде Нико на воду за гору,
Кад погледа на воду студену,
Он угледа Влашића Радула,
Па упали сјајна џефердара,
Те погоди Влашића Радула,
Дивно га је момче погодило,
Скочише му очи на долину;
Па му узе главу и оруже,
А очи му у кондијер бачи,
А врх очих воду зафатио,
Понесе је за понуде мајци.
Кад је Јана воду прифатила,
Теке виђе, очи познавала,
А Николи сину говорила:
„Што је ово? мајци не ходио,
Ни бољега лова уловио!"
Кад то виђе дијете Никола,
Од појаса сабљу извадио,
Те ју пасју окинуо главу.
Селман-бег и Павле Горешић. (из Сиња.)
Кад каури Ливно поробише,
Туте Турске војске не бијаше,
Већ сам јунак Ибраим спаија
И с њим побро Дунић Амуд-бего;
Она се два у војску залићу,
Ал’и гледа из куле дивојка,
Пак је милу мајку дозивала:
„Ну, старице, мила моја нане!
„Ну изајди кули на пенџере,
„И погледај у војску цареву,
„Лип ти ј' јунак Ибраим спаија,
„И с њим побро Дунић Амуд-бего!
„Она се два у војску залићу;
„Да је Бог да, моја мила нане!
Да је Бог да, да ја срићу дилим,
„Све би дала, што је коме драго,
„Ја би Ибру себи оставила,
И њег, нане, с собом саставила."
Тако оне тијо говорећи,
Пуче пушка из каурске војске,
И удари Ибраим-спаију;
Бижи рањен прико поља равна,
Књем притече Горетићу Павле,
Пак му русу одсијече главу;
А топ пуче под бијелим Ливном:
„На ноге се, бего, Селман-бего!
Погибе ми братац Ибраиме
Насрид равна поља Ливанскога,
„Притече му Горетићу Павле,
„Он му русу одсијече главу. "
Кад му братац ричи разумно,
Нејма када да седла коњица,
Већ на гола скаче коња свога,
Пака иде на то поље равно;
Најде мртва брата Ибраима,
Пака га је липо пожалио:
„Добри брате, што не гледаш на ме? „Али си се на ме расрдио, „Да ти нисам на индату био?" Пак узима дивит и артију, И написа листак књиге биле, Тер је шаље Горетићу Павлу, У књизи је Павла побратио : „Богом брате, Горетићу Павле! "Пошљи мени мога брата ђорду, „Даһу т' за њу липо дуговање,
Штоно би ти и за брата дао, „Да ми гʼ будеш жива оставио.” А њем Пава књигу отписује: „Вира моја, бего Селман-бего! „Ја се твога Бога не одричем; „Ниј” у мене твога брата ђорда, „Посла сам је Сплиту бијеломе, „Нека виде и наша господа, „Како Турци окивају ђорде."
Бој Арађана с Комадинцима.
Пије вино Србин Тукелија
У Араду на крајини граду,
Шњиме пију четири аднађа:
Аднађ Баја и Рчковић Пеја,
Аднађ Бурка од бијеле Сенте,
И Остоја аднађ од Арада.
Тукелија чашу напијао:
„Здрава да сте, четири аднађа!
„Ни у моје, ни у ваше здравље,
„Ни у бана, ни у ђенерала,
„Ни у оног Јосифа ћесара;
„Већ у здравље онога јунака,
„Кој донесе језик од Калвина
„Од Пишпека и од Комадије,
„Од Сомоша шора Луторанског."
Рчак Пеја земљи погледао,
Док аднађем очи сагледао,
Па он ђипи на ноге јуначке,
Тукелији нуз чашу поигра:
„На част теби игра, Тукелија,
„Донећу ти ја Суногу жива,
„А камо ли језик од Калвина!
„Ал дај мени тридесет катана
„Да изберем из Арада града
,,По избору, кога бољег знадем.’
Вели њему Србин Тукелија:
„Рчак-Пејо, моје десно крило!
|