„Не браним ти, море, ни сав шерег, „А камо ли тридесет катана!" Онда ђипи млади Рчак Пеја, Те изабра из Арада града, Он изабра тридесет катана, Па и води двору Тукелијну. Вели њима Србин Тукелија: „Арађани, моји соколови!
„Пијте вино, ал памет штедите.” Па на слуге попреко погледа : „Слуге моје, донесите вина, „Нека пију млади Арађани." Пише вино до први петала, Сваки с фали на десет Калвина, Аднађ Баја фали с на петнаест, Рчак Пеја на двадесет и пет. Кад су први петли запевали, Устадоше два аднађа млада, И устаде тридесет катана, Па на добре коње уседоше, Потегоше пустој Комадији, Ал беседи Србин Тукелија: „Рчак-Пејо, моје десно крило! „Та ја знадем, да сте јогунице, „Ид’те мудро, не гините лудо; „Ал’изгинʼте, мени не идите „Без никаква језика Калвинског,” И одоше пустој Комадији.
Бела и је зора забелила
Баш под пустим шанцем Комадијом,
Калвинска и потпазила стража
Са пустога шанца Комадије, Доказала Суног-ђенералу :
„Господине, Суног-ђенерале!
„Ево има баш под нашим шанцем, „Има овде цео један шерer, „Чини ми ске, да су Арађани." Онда ђипи Суног-ђенерале, Посла страже на четири стране: „А на ноге, калвини Маџари! „Скупљајте се шанцу Комадији." Скупише се Калвини у шанац. Кад то виде млади аднађ Баја, Он уседе на коња својега, И уседе тридесет катана, Рчак Пеја мрда око седла, Док Калвине по шанцу преброји, Па беседи мали Рчак Пеја: „Драга браћо, млади Арађани! „Кад пијасмо вино у Араду
„Код нашега Србин-Тукелије,
„Сваки с фали на десет Калвина, „Аднађ Баја фали с’на петнаест,
„Ја се фалим на двадесет и пет; ,,Сад њи триста, а нас је тридесет: „На свакога по десет, већ нема.” Ал' је Срна коња разиграо, Загони се међу Маџарију; Вели њему Суног ђенерале: „Море курво, Срно барјактаре! „Далеко си занео челенку,
Чини ми ске, изнети је не ћеш.”
Ал беседи Срна барјактаре:
„Јали, море, моју не изнети,
„Јали твоју шњом на пар однети.” Па катане уд'риш на калвине,
И млого сè бише и гонише,
У трипут и на шанац нагнаше; Ал' беседи Суног ђенерале: „Море курве, калвини Маџари! „Кад пијете вино по биртови „И по нашој пустој Комадији,
Сваки с фали по на две катане;
„Сад вас триста, а њи је тридесет, „Па што чини тридесет катана!” Ал беседи мали Рчак Пеја: „Аднађ-Бајо, мој по Богу брацо! „Стани мало, друштво да гледамо." 105 Стаде Баја, те гледају друштво; Фала Богу, све у скупу друштво, Ал' је рањен Срна од Арада, Још му рана није дотешчала, Никаквоме не казује другу; Пак се опет бише и гонише, И Калвине натраг подузбище, Аднађ Баја уфати аднађа, Рчак Пеја уфати Суногу, Баш Суногу, главом ђенерала, Ал' притрча Срна од Арада, С ђенерала ујагми челенку,
С својом на пар у Арад ј' однесе; А од триста Калвина Маџара,
Од три стотин утекло и тридест.
Бошњаци на Москову.
Полећела два врана гаврана Од Озије испод Московије, Крвава им крила до рамена, И крвави кљуни до очију; Три четири земље прелећеше: Каравлашку и Карабогданску, Скендерију и Уруменлију; Одлећеше на Херцеговину, Долећеше до равна Загорја, Вијају се и два и три сата, Ни на чије дворе не падоше Да ђе би се мало одморили, Већ на кулу Ченгијһ-Бећир-паше. Кад падоше, оба загракташе, А низ беден крила отпустише, Крваво им одлијеће перје, Оно пада на срчали пенџер, Вјетар носи кади у одају. А кад када љуте јаде виђе, Она иде пред бијелу кулу, Тури очи на бијелу кулу, А кад виђе два врана гаврана, Са њима се када разговара : „Богом браћо, двије тице вране! „На вама су чудна обиљежја : „Крвава вам крила до рамена, „И крвави кљуни до очију;
„Чије сте се крви напојили? „Одакле сте скоро полећели? „Нијесте ли од доње крајине, „Од Озије испод Московије? „Јесте л' видли млогу Турску војску.? Јесте л' видели Бећир-пашу мога,
И његова брата Хасан-бега, И мојега сина Осман-бега, „И синовца Саку Смаил-агу, И нашега Омер-пеливана, „И старога Дрнду барјактара, „И остале Турске поглаваре? „Јели здрава и весела војска ? „Играју ли коњи под момцима ? „Вијају л' се на алај барјаци ? „Љуте ли се Турци, како вуци? „Јел' мој паша серашћер пред војском? „ Опрема ли чете у планине?
„Доводе л' му робља свакојака ? "Има л' доста влаха 96) у синџиру, И код њега танкијех робиња ? „Стоји л писка влаха у синџиру? „Играју л' му влахиње робиње? „Јел' ми како паша задобио ? „Води ли ми робља Московскога, „Које ће ме вјерно послужити? „Јесу л' Турци шићар дијелили, „Јесу л' паши старјешинство дали? 55
96) И овдје власи значи хришћани (Москови), а влахиње хришћанке (Московске жене и дјевојке).
« PreviousContinue » |