Московски дарови и Турско
уздарје.
Ситне књиге земљу пријеђоше,
Пријеђоше земљу и градове,
Докле књиге к дивану дођоше
Мујезиту цару Турачкоме;
Ево књиге од Москве простране,
И уз књиге господски дарови :
Самом цару од злата синија,
На синији од злата џамија,
Око ње је змија исплетена,
На глави јој алем камен драги,
При коме се ходити виђаше
У
сред тавне ноћи без мјесеца,
Како у дан, када грије сунце;
Ибрахиму сину царевоме,
Дођоше му двије сабље бритке,
На сабљама два гајтана златна,
На гајтаним' два камена драга;
Најстаријој царевој султани,
Њој бијаше од злата бешика,
На бешици соко тица сива.
А кад цару дари допануше,
Од дара се царе узмучио,
Јер не има дара за уздарје:
Све мислио, није с домислио;
Когођ цару бјеше доходио,
Свакоме се царе пофаљује
Какви су му дари допанули
Од великог цара Московскога;
Не би ли га ткогођ научио,
Шта ће послат у земљу Московску.
Дође њему паша Соколовић,
Фали му се царе за дарове;
По том дође хоџа и кадија,
Смјерно ми се цару поклонише,
Љубише му руку и кољено,
Пак с' и њима царе пофаљује,
Какви су му дари допанули ;
По том царе њима бесједио:
„Слуге моје, хоџо и кадијо!
"Не бисте ли мене научили,
„Шта ћу послат у земљу Московску
„За уздарје из мојега царства ?"
А они му стидно бесједише:
„Вољан царе, драги господару!
„Ми нијесмо од наука твога,
„Нит' можемо тебе научити:
„Но дозови старца патријара,
"Хоће тебе старац научити ;
„Шта ћеш послат у земљу Московску
„Великоме цару Московскоме."
А кад царе р'јечи разабрао,
Брже посла својега гаваза,
Те дозваше старца патријара;
A кад дође старац патријаре,
И њему се царе пофаљује,
Какви су му дари допанули,
Пак му по том царе бесједио:
„Слуго моја, стари патријаре! „Не би л мене научио, слуго,
„Шта ћу послат у земљу Московску ?" 60 Њему старац стидно бесједио: „Султан-царе, огријано сунце ! „Ја нијесам од наука твога, „Јер је тебе и Бог научио; „Имаш, царе, у твојему царству, Ти имадеш дара за уздарје, „Који нису теби за потребу, „А њима би врло мило било:
Пошљи штаку Неманића Саве,
„То ти, царе, ништа не требује, „А њима ће врло мило бити.”
А кад царе р’јечи разабрао,
Он
приправи господске дарове,
И даде их Московским делијам’;
Испрати их старац патријаре,
Још их учи старац патријаре:
„Ид’те с Богом, Московске делије!
Не идите друмом царевијем,
„Већ идите гором, кроз планину,
„Јер ће за вам силна поточ поћи,
„Отеће вам хришћанска зламења;
„А ја сам већ изгубио главу
„И тјело је моје погинуло,
Ма ми не ће душа, ако Бог да!" Пак се с њима раздвојио б'јеше.
Кад је царе даре оправио,
Он се за то сваком пофаљује;
К њем долази паша Соколовић,
"Вако њему царе бесједио:
„Знаш ли, пашо, моја вјерна слуго!
„Шта сам посло у земљу Московску?
„Послах штаку Неманића Саве,
„Златну круну цара Костантина,
„Крсташ барјак Српског кнез-Лазара,
„И одежду светога Јована;
„То ми није ништа требовало,
„А њима ће врло мило бити.”
Ма га пита Соколовић паша:
„Султан-царе, огријано сунце!
Тко је тебе на то научио?”
Цар му каже право и лијепо:
„Научи ме старац патријаре."
Њему паша тихо бесједио:
„Султан-царе, огријано сунце !
„Буд ти посла хришћанска зламења, „За шт не посла кључе од Стамбола? „Послије ћеш дат' их на срамоту: 110
Оно ти је и држало царство.
Кад је царе пашу разумијо,
Овако му бјеше бесједио:
„Иди пашо, моја вјерна слуго!
„Те покупи Турке јаничаре,
„И достигни Московске делије,
„Пак ти отми хришћанска зламења,
„А погуби Московске делије."
Хитро њега паша послушао,
Он покупи Турке јаничаре,
Па одоше друмом широкијем,
Те ћерају Московске делије,
Ал' делије нигђе не стигоше;
Пак се натраг они повратише,
И паша се цару кунијаше,
Да не виђе Московске делије.
Онда царе паши говорио:
„Иди пашо, моја вјерна слуго!
„Те погуби старца патријара."
Хитро њега паша послушао,
Он уфати старца патријара,
Хоће паша да погуби старца,
Ма је старац паши бесједио:
"Аман мало, пашо господару!
„Не губи ме на земљици сухој;
„Јер ће за мном обратити суша
„Три године дана без престанка.”
А кад паша старца разумијо,
Поведе га на то море сиње;
Кад на море он доведе старца,
Ту га хоће паша да погуби,
Опет њему старац говораше:
„Аман пашо, ако Бога знадеш!
"Не губи ме на мору сињему;
„Јер ће за мном обратит' вријеме; 145 „Устануће мора и језера,
Потопиће лађе и галије
И сву земљу на четири стране.”
Вараше га стари патријаре,
Ал' се паша варат не даваше,
|