Page images
PDF
EPUB

су то они сами (граматици) узели и превели из Грчкога и из Латинскога језика: зашто су мислили, да сваки језик оно мора имами, што има Грче ки и Лашински; а што Славенски језик има, а Грчки и Латински нема оном нијесу били ни мукаем (или ако су што и напоменули, а они су о том тако што рекли, као што говори човек о ствари, коју ни сам не разум је), као н. п. двојако значење прилагателни имена (цијело и усјечено), код лични мјестоименија мнѣ и ми, мебѣ и ми, себѣ и си, мене и ма н м. д. И Бог зна шта се још у Славенском језику није тако изостави О и изгубило! н. п. Односително мјестоименије што, имају сви садашњи Славенски народи, а у Славенском језику нема га! Да су га имали и стари Славени, о шом не треба сумљати, него су га изоставили преводници; зашто су мислили да је оно све покварено, говедар, ски и свињарски, што нема у Латинскоме и у Грчком језику. - Да се вратимо опем к страдамелним и отложимелним глаголима н. п. Ламинин каже једном ријечи а м от, laudor, rogor и ш. д. а ми у нашем језику морамо за сваку му ријеч узети двије, м. ј. љубе ме, вале ме, моле ме и т. д. А Нијемац мора узети три ријечи, т. j. iф werve geliebt, бивам љубљен), id) werde gelobt (бивам ваљен) и м. д. Које мислим да ће сваки признапи, да не иде у спрезанье глагола : спрезање глагола и склањање имена зове се само оно, кад се једна ријеч премјењује, сама у себи, н. п. љубим, љубиш, љуби, љубимо, љу. биме, љубе, љубља, љубими и т. д. као код имена Бог, Бога, Богу, Боже, Богом, Богови и т. д. А мруждаюся ни је глагол орлож и мелни, као ни бїюся смрадателни, него су обадва

дјејствителни повраћателни глаголи.

[ocr errors]
[ocr errors]

Сви наши глаголи (дјејствителни и средњи) могу се опет раздијелити 1) на глаголе са вршимелне (verba perfectiva), који показују да је посао само један пут рађен и свршен (или да ће се радити и свршими), н. п. закопами, записами, доћи, наћи, дами, рећи, викнуши, дигнуми, мемнуми, умријеми, уздануми и ш д. 2) на глаголе несавршимелне (verba imperfectiva), који показују, да посаo једнако траје, н. п. копами, закопавами, писами, записивами, долазими, налазими, тражими, даващи, говорими, вика. ми, дизами, мемами, умираши, уздисами и щ. д. И ово је најважније раздјеленије наши глагола: 1) зато, што су ови глаголи различни између себе, како у значењу, тако и услрезању: зашто а) савршителни глаголи не могу имати полу прошавшега времена ни причасшија (или дјејепричастија) садашњег времена. 6) несавршителни глаголи имају у будућем времену у наклоненију сослагателном уз (или ус), н. п. ако уздајем, ако успишем и т. д. а савршителни немају, него само ако, н. п. ако дам, ако напишем и м. д. в) од свакога несавршителног глагола може се начинити сушт. име (од причастија страдателнога, кад се промијени н на ње), н. п. копаши, копање; долазими, долажење; љубиши, љубљење и т. д. а савршителни глаголи мога немају, осим неколико ријечи које су остале као од старине, н. п. заклами, заклање (јели веће јање за заклање); посмами, смање (од посшања свијета); посрами се, посрање (не би с њим опишао ни на посрање); поуздами се, поуздање (џенерале моје поуздање); допустими, допущшење, опростими, опроштење; вјенчами, вјенчање (од Слав. вѣнчаніе); али од осталије глагоДа не говори се, н. п. закопање, нађење, пољубљење, загрљење и м. д. г) будући да посао савршителнога глагола нема трајања ни мало, замо се њим и не може одговорити на пимањеш ма чиниш? него само шма си чинио? и шша ћеш чиниши. Може бити да запо ђекоји наши књижевници мисле, да је дођем, закопам, пољубим, речем и будуће вријеме; али у нашему језику заиста није (а у другоме ком Славенском нарјечију може бити да је), него је садашње, које се понајвише употребљава у наклоненију сослагателном и у приповиједању, н. п. ако дођем; оди да запјевамо; кад нађем; устани нека он сједе; стани да ти кажем; дођем њему, па пођем да га пољубим у руку, а он ми рекне и т. д. А будуће је вријеме од ови глагола: доћићу, запјева ћу, наћићу, сјешћу, назаћу, пољубићу,

л. д.

,

по

рећи ћу и т. д. 2) што ове разлике немају ни Грци ни Машини, неге ino временима накнађавају (зато и у нашим Славенским граматикама стоји сомворихъ од творю, напимахЪ од пимаю, купих Ъ од кут пую и т. д.); а Нијемцима и осталим новим народима тешко је и дока. заши ову разлику између наши глагола. Нијемци имају, н. п. дебел ићи, и Eoinmen доћи; fuden тражими, finden, наћи; али ми имамо доћи и долазими, наћи и налазиши, дами и давами, чути и слушарећи и говорими, уземи и узимами, и тако готово код свију остали глагола. Ми имамо дакле још један пут онолико глагола, коли ко остали народи.

ми,

По лицу се раздјељују глаголи: 1) на глаголе личне, који имају сеатри лица, н. п. говорим, говориш, говори и т. д. 2) на глаголе безличне, који се спрежу само с трећим лицем, н. п. боли, спужује ми се, грми, ведрисе", облачисе и т. д. Но и ово раздјеленије глагола не вриједи готово ништа : а) зам, што мʌоги глаголи, који се броје у безличне, могу имални и остала лица, н. п. ја не грмим, не грмищ ни ши, него Бог (или свети Илија); види она), који ведри и облачи и т. д. А б) макар имали и једно лице, опет нијесу безлични, него лични.

По спрезању се дијеле глаголи на глаголе правилне и непра

вилне.

Прави неправилни глагола ми немамо више, осим ова три: јесам, оћу и могу (јесам и оћу неправилни су и код осталије народа, а могу само је зато код нас неправилни глагол, што се у садашњем времену свршује на у, а не на ам, или на ем, или на им, као остали наши глаголи; а у осталом спреже се по другом спрезању, као печем, осим што се у садашњем времену говори и море и може; моремо и можемо; мореме и можеше); а остали су сви правилни. Истина да се у постајању времена налази ђешто особима разлика, н. п. притиснем, притиснути, примиме (и приписну); погинем, погинуми, т о гибе (и погину); окренем, окренути, окреме (и окрену) ц м. д. Али су зато опет ови глаголи правилни, и могу се довести у ред. Овђе можемо напоменути и оне глаголе, који немају свију времена, него само шмођог, и п. велим има само ово вријеме садашње и полу прошавше веља, а даље се узме од глагола говорим; мако подај (му, јој), удри (удрите) и ајде (ајдете, ајдемо), немају више ништа него ово у наклоненију повелителном, а у осталом се говори дам, дами; ударим, ударими, ударио и т. д.

Што је гођ склоненије код имена и код мјестоименија, то је спре. зање код глагола; само се по том (у овом смислу) разликују имена и мјестоименија од глагола, што се имена и мјестоименија премјењују само по падежима и по броју, и највише могу имати око десет премјена; а глаголи се премјењују по лицима, по броју, по временима, и по наклоненијама, и могу имати преко тридесем премјена (а Латински глаголи имају још више премјена, а Грчки још више и од Латинскије).

H.

Времена по памети нема више, него само при, т. 1. садашње (које је сад), прошавше (што је прошло) и будуће (што ће доћи у напредак); а глаголи наши имају три проста времена осим будућега, м. ј. садашње, и два прошавша (1-во полупрощавше, које имају само несавршителни глаголи, н. п. ми купљасмо шљиве, кад он дође ; ми пјеваше и м. д. а 2-го скоропрощавше, које имају сви глаголи, п. ми куписмо шљиве данас ваздан; он донесе, ја му реко и м. д.) ; ако још узмемо к овима и дјејствително причастије прошавшег времена, које се у нашем језику не говори без помагателног глагола сам (или јесам), онда ћемо имати три прошавша времена, м. ј. полу прошав. е, скоро прощавше и давно прощавше (у говору се и ово давно прошавше вријеме може узети двојако, м. ј. још давније, н. п. био сам му говорио, били су му дали и т. д. но ого не иде у спрезање глагола, зашто глагол нема никакве нове премјене, него му се дода помаганелни глагол био, као и остале ријечи што се слажу у говору). Буду ћ е вријеме састави се с помоћу глагола ћу (или оћу, н. п. оћу му дами, њему ћу дами; ми ћемо купими и т. д. Али кад сила говора иде управо на глагол и ће дође за њим, онда се избаци оно пошљедње

[ocr errors]

ли, и мјесто њега дође ће ме се састави с глаголом у једну ријеч, н. п. даћу, купиће, платићемо, имаћеме, оплешћу (већ је казамо како се с пред к претвори у ш), јешћемо и т. д. А код они глагола, који се у наклоненију неопредјеленом свршују на ћ и (мјесто и и), може се ће и послије глагола писати само за себе, н. п. доћи ћу, наћи ћемо, пећи ћеш, рећи ће, ожећи ћу им. д. Али кад се о послу сумља, или се одлаже, и каже се ако или кад, онда се узме садашње вријеме и код несавршителни глагола дода му се спријед уз (или ус), н. п. ако узрадим, ако успишем; кад ускосимо им д. А код савршителни глагола, узме се само садашње вријеме (без уз), н. п. ако дођем, кад запишем, ако покосим и т. д. Код глагола дами, знами, има ми, смјеши и ћеми, кад се сумља, онда се (особимо у Србији и у Ерцеговини) на крају мјесто и настави будем (ам се пред 6 преговори у д), н. ако дадбудем, ако знадбудем, ако имадбудем, ако см јед будем, ако ћедбудем. К овима иде и могу, ако могбудем. І

[ocr errors]

м. д.

У Славенским граматикама имају четири наклоненија (изјавимелно, повелимелно, сослагателно и неопредјелено); али глаголи, ни наши ни Славенски немају више од мри, м. j. 1-во јавишелно, у коме какво лице што ради, или показује да је што радило, или да ће радити, н. п. пишем, писао сам, писаћу и 2-го повелително, у коме се што заповиједа (наговара, моли, или нуди) другоме коме да ради, н. п. пищи, пишише; усмани, донеси, дај, реци и т. д. 3-ће неопредјелено, у коме глагол стоји пуст без икаква извјеснога посла, лица и броза (као н. п. суштествително име имени падежу), и п. писами, радими, говориши, ићи, доћи, чуми и т. д. A 4-mо сослагателно узели су граматици из Грчке и из Латинске граматике, зашто Ламинин каже једном ријечи, н. п. һаbuerim, attuleris, scissem; а Србљин, и сваки други Славенин, мора узети дбије различне ријечи мјесто те једне Машинске, м. ј. да сам имао, ако донесеш, да сам био знао и т. д. А то свак може виђеши да није спрезање глагола. Спрезање (или боље рећи склоненије) глагола зове се само оно, (као што је и мало прије казано) кад се глагол сам по себи премјењује (као имена и мјестоименија кад се склањају), н. п. трпим, мрпиш, марпи, трпимо, трпиме, прпе, мрпља, трпљаше, мрпљасмо, мрпљасме, трпљау, трписмо, трпиме, трпи, ше, пљео, прпећи и m. д. А да Сам био знао, и аще бы есмь пищаль, mio су читави разговори.

Тако се у нашим Славенским граматикама налази и смрадамелни залог, а глаголи га немају ни наши ни Славенски. Напоменуто је мало, да біюся, пишаюся, шворюся, нијесу глаголи страдамелни. Као ни боюся и мруждаюся отложителни; а ко је разумјео што смо мало прије рекли о спрезању глагола, казаће и сам, да пишанъ былъ есмь не иде у спрезање глагола, као ни аще бы есмь былъ пишанЪ, и био сам каран (истина да се говори: био сам каран, бићеш бијен, били су дочекани; али у садашњем времену нико не ће рећи: бивам каран, биваш мољен, него карају ме, моле ме, бију га, траже ше и т. д. А и у прощавшем и у будућем времону не говори се код свију глагола са страдаше ним причаспијем, н. п. бићу тражен, биосам мољен, него пражиће ме, молили су звали су га и т. д.).

ме,

Сви се наши глаголи (осим неправилни оћу и могу) свршују у садашњем времену (наклоненија изјавителнога) на ам, или на ем, или на им; и по мом се свршавању раздјељују на три спрезања. У спрезању наши (као и осталије Славенски народа) глагола мора се знати како има глагол у садашњем времену и у наклоненију неопредјеленом *); а кад се

*) Кад се ово правило уведе и у Славенску граматику (као што је и у је ику, онда не е по дојакошњим правилима („измѣнающе у или ю на ахь") морами бити: овахъ; вжжахъ, ищахь, страж

mo двоје зна, онда је и остало све ласно знати, зашто је цијело спрезање раздвојено на me двије стране, па наклоненије повелително и дјејствително причастије садашњег времена иде по садашњем времену, а остало спрезање (готово све) по наклоненију неопредјеленом, као што ће се виђеми сад из самога спрезања.

Будући да неправилни глаголи јесам и оћу помажу ђешшю осталим глаголима (и себи) у спрезању, зато ћемо ево најприје метнути њиово спрезање:

[blocks in formation]

2. Наклоненије изјавимелно.

вријеме садашње

јединствени број
chy (ky), *)
оћеш (кеш),
оће (ће), ·

мло жествени број.

оћемо (ћемо),

okeme (heme),

оће (ће).

вријеме полу прощавше

јед. број.

кадија (ка; клија, **) миjа, олија),

Һадијаше (Һаше ; ктијаше, тијаше, олијаше),
Кадијаше (Һаше каше, мијаше, отијаше),
млож. број.

Һадијаемо (Һасмо; кшијасмо, мијасмо, отијасмо),
ћадијасте (Һасте; кмијасте, мијасте, ошијасте),
кадијау (кау, кмијау, тау, омиjау).

,

[blocks in formation]
[ocr errors]

дахъ, женахъ, перахъ, алчахЪ и т. д. ними ће се морати казами „иземлются плыву плыхъ, пою пѣхъ, хощу хотѣхъ и м. д. ниши ће од воскресаю моћи бими воскреснухъ; од дерзаю, дерзнухъ ; од купую, купихъ; од срѣмаю срѣмохъ; од падаю, падохѣ; од поминаю, помянухъ и т. д. Ваља да су овакове погрјешке у Славенским граматикама наћерале Г. Добровскога, да каже у Славину (рецензирајући Славенску граматику Г. Мразовића: 'Wit einem Morte, es mug in ven Slavenischen Sprachlehren, die Russische nicht ausgenommen, ein ganz anderes Snitem cingeführt werden (једном ријечи, мора се у Славенске грамашике, и у саму Росијску, са свим други ред увести). *) Јесам и оћу имају двојако у садашњем времену, м. ј. јесам и сам, оћу и ћу; какогођ што је код мјестоименија разлика између мени и ми, шеби и ми, мене и ме, њега и га, мако је и овђе између је сам и сам, оћу и ћу; и који је оно ра зумијо, разумјеће и ово. Ово је по Ресавскоме и по Сремачком смо . Ерцеговци додају кашто н ш дија (шћа), шћеде (пће) и т. д.

**)

нарјечију ђе је гођ и мје: пред К свуда, н. п. шка

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors]
[blocks in formation]

јед. број.

ћео (Ћела, ло; кмео, шео, мио, мио) сам,
ћео (ћела, ло; кмео, тео, мио, опио) си,
ћео (ћела, ло; кмео, мо, мио, отио) је,
мʌож. број.

Ћели (келе, ла; ктели, шели) смо,
Ћели (ћеле, ла; кшели, шели) сме,
Ћели (ћеле, ла; кшели, шели) су.

вријеме будуће

ћећу (кмећу, мећу),
нећеш (кмећеш, мећеш),
ћеће (кмеће, meke);

млож. број.

нећемо (кмећемо, мећемо),
ћећеме (кмећеме, мећеме),
ћеће (кшеће, шеће).

2. Наклоненије повелителна

вријеме садашње и будуће
јед. број.

[blocks in formation]

3. Наклоненије неопредјелено

Кеми (шћеми; кмěми, меши).

4. Причаспија

вријеме садашње.

вријеме прощавше

прво спРЕЗАЊЕ,
(conjugatio I. verborum in - a M)

По коме се спрежу сви глаголи, који се у садашњем времену свршују на ам, н. п.

*) Ако није овако, ја не знам како би друкчије било. Дела значи управо на супрот немој

« PreviousContinue »