Page images
PDF
EPUB
[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

жуте,

жута,

3. жути,

Т. жушима, им, жушијем, за сват рирода,
С. жушима, им, жутијем,

Друго склоненије,

По коме се склањају сва прилагателна имена, која се у средњем роду свршују на е, или у мушком роду на ђ (и на ђи), ји, љи, њи, ћ(и на ћи), н. п. риђ, говеђи, мачји, дивљи, рибљи, кокошињи, врућ, щелећи и ш. д.

[blocks in formation]

*) И код прилагателни се имена у твор. и у сказ. млож. изоставља особито у писању у Сријему и у Бачкој оном (ма и јем) на крају (као и код сушт. имена првога, другога и четвртог склоненија), н. п. с добри коли, по зелени ливада, у Српски новина, на сеоски волови и т. д.

[blocks in formation]

Примјечаније. Сав, сва, све, броји се такођер међу прила тателна имена, али се склања по своме особипом начину, ево овако:

[merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Кад се цијеломе прилагателном (мушкога рода) дода на крају ји, онда постане степен сравнителни, н. п. слаби, слабији; богати, богатији; мудри, мудрији и т. д.

Али има млого прилагателни имена, која не иду по овом правилу, него са свим друкчије постаје од њи сравнителни степен, као н. п.

B

1) Која се свршују на д, претвори се дуђи, н. п. млад, млађи; луд, луђй; швед, тврђй и т. д. Али рад има (по правилу) радији. 2) Која се свршују на г и на 3, претвори се г изуж, н.п. драг, дражи; благ, блажи, дуг, дужӣ (и дуљи), брз, бржи и т. д.

3) Произведена на дак, зак, нак, так, лек, сок, ток, она промјењују пошљедња оба слова (и полугласно и самогласно) на и, а д на 5, а на ж, л на љ, н на њ, снаш, аш на ћ, н. п. сладак, слађи;

*) Ово се пошледње (свјема) може чути од Ерцеговаца.

[ocr errors]

узак, ужи; далек, даљй; шанак, шањй; висок, виши; краmak краћи; жесток, жешки, и т. д. К овима иде и дугачак, дужи (или дуљи). Али вишак, каже се вишнији,

4) Произведена на жак и на рок, она само промјењују пошљедња два слова на и, н. п. щежак, шежи; широк, шири и т. д.

5) Произведена на бок, и она промијене ок на и, а послије 6 до н. п. дубок, дубљи *).

[ocr errors]

бију љ 6) Која се свршују на ут, и у онима се претвори тућ, н. п. љуш, љући, густ, гушћи и т. д. К овима иде и чврст, чвршћи. 7) Која се свршују на ув и на уп, она добију на крају љи. сув, сувљи; шуп, шупљи и т. д. К овима иде и жив, живљи; крив, кривљй.

H. II.

8) Која се свршују на ђ и ћ, она само добију и (као цијело прилагателно) и промијене глас, н. п. риђ, риђй; врӯћ, врући.

9) Лак, мек и лијеп, имају на ши, т.ј. лакши, мекши, љепши. 10) Бијел и дебео имају бјељи, дебљи; црн, цоњи; бијесан, бјешњи.

11) Горак, горчи; грк, грчи; јак, јачи; млак, млачи.

12) Нека са свим без правила, н. п. велики, већи; добар, 66љи; зао, горӣ; мали, мањи.

Кад се сравнителноме степену дода спријед нај, онда постане степен превосходни, н. п. богатији, најбогатији; бољи, најбољи и т. д. (Може бити да би ово нај требало писати само за себе: нај богашији, нај бољи и т. д. као што чине и други ђекоји Славенски народи).

У обадва степена (у сравнителнога и у превосходнога), кад се промијени пошљедње и на а, онда постане женски род, а кад се промијени на е, онда средњи, н. п. мудрији, мудрија, мудрије; најм удрији, најмудрија, најмудрије и т. д. Обадва се степена склањају по другом склоненију прилагателни имена.

Која прилагателна имена могу имати сравнителни и превосходни степен, која ли не могу, то се најбоље може познати из њиова значења; а по ријечима могла би имали сва. Истина да не може бити дрвеније што је дрвено, нищи поповскије што је поповско; али би се опет могло рећи, и у шали би могло поднијеши, н. п. најславеносерпскија књига.

Горњи, доњи, задњи, крајњи, први и стражњи, имају само превосходни степен (а не би требало ни њега да имају), н. п. говори се најгорњи, најдоњи, најзадњи, најпрви, најстражњи.

О ИМЕНУ БРОЈИТЕЛНОМЕ.
(de numeralibus)

Имена су бројителна пешорогуба:

1) Основна, која сами број показују, или којима се одговара на питање колико? н. п. један (1), два (2), три (3), четири (4), пет (5), шест (6), седам (7), осам (8), девет (9), десет (10), једанаест **) (11), Дванаест (12), тринаест (13), четрнаест (14), петнаест (15), шеснаест (16), седамнаест (17), осамнаест (18), деветнаест (19), двадесет (два

*) Из овога се види, да је у свима овим ријечма било најприје ј, н. п. сладји, узји, далји, шанји, кратји, висји, дубји, па се пред ј претворило (или слило се с ј) дуђ, зуж, луљ, нуњ, суш, тућ; а 6 није се имало у што претворити, него се прешворило јуљ, као и послије в и п, н. п. сув, сувл ъй; ; м уп, шупљи и т. д. По овом би требало казати тежји, шежја, межје; ширји, ширја, ширје (као н. п. Божји, Божја, Божје; Курји, Курја, Курје): али се не говори.

**) Млоги списатељи и књижевници наши (а особито по Сријему и по Бачкој) пишу једанајсш, дванајст и ш. д. али од народа нијесам могао чути да тако говори.

дест, дваест, 20), двадесет и један *) (21), двадесет и два (22), двадесет и три (23), двадесет и четири (24), двадесет и пет (25), двадесент и шест (26), двадесет и седам (27), двадесет и осам (28), двадесет и де вет (29), тридесет (тридест, триест **)30), четрдесет (четръест, 40), педесет (5%), шесет (шездесет, 60), седамдесет (70), осамдесет (80), деведесет (90), стотина (сто, 100); двјеста (двије стотине, 200), триста (три стотине, 300), четири стотине (400), пет стотина (500), шест стотина (600), седам стотина (700), осам стотина (800), девет стошина (900), иљада (1000), двије иљаде (2000) и т. д. до иљада иљада (1000000).

Један, једна, једно, склања се, у сва три рода, по првом склоненију прилагателни имена (као цијело прилагашелно); па и то не само у јед. него и млож. броју: зашто ту или добива значење имена прилагателнога, н. п. једни веле; или се прилаже имену суштествителноме, које се говори само у млож. броју, н. п. једне виле, једне гаће, једна врата и т. д.

Два, три, четири, склањају се само у женском роду, ево овако:

[blocks in formation]

А у мушкоме и у средњем роду не склањају се ова бројителна имена никако кад се говори о бездушним стварима, него се онако употребљавају са суштествителним у род. јед., н. п. два расша, два бода; код два расша, међу два брда и т. д. И у самом женском роду говори се овако (кад је име бројително са суштествителним), н. п. код Двије жене иде неопран; тражио сам га у шри куће;

„Преко три воде студене,
„Преко три горе зелене

[ocr errors]

А кад се говори о животињама и о људма, онда се понајвише у мушком роду у свима осталим падежима претвори основно име два, три, четири, у суштествително двојица, тројица, четворица ***), па се ова само склањају, а суштествително, о коме је говор, остаје у род. млож., н. п. два јунака, двојице јунака, двојици јунака и т д. А у средњему роду, кад је говор о живим стварма, не говори се основно име готово никако, него се узме мјесто њега самостојно, н. п. двоје пилића, троје чељади, четворо ђеце, петоро прасади (прасаца), петнаесторо чељади, Двадест и петоро ђеце, придесторо говеда, придесет и једно говече и т.д. ****).

Остала бројителна основна имена до стотине, и преко стотине до иљаде, не склањају се никако, него онако показују број свију имена сушт. (која морају стајати у род. млож.) мушкога и женског рода, а средњега само бездушније, н. п. пет јунака, пеш жёна, пет се

*) Бекоји изоставе кашто и, па говоре онако: двадесет један, Двадесет два и т. д. али је обичније са и.

**) Да не рече какав језико поправитељ, да је ово (триест, четръест, шездесет) подло и покварено: и Руси говоре и пишу тридцать, шестьнадцать и т. д.

***) двојица, тројица, четворица и т. д. понајвише се говори о људма, а може се рећи и о осталим животињама, н. п. подај оној двојици волова нека лижу соли и т. д.

че

****) Могло би се рећи н. п. два шелета, три чељадеша, тири. ђетета; али од четири до десет не говори се никако, него се основно претвори у самостојно, а сущ. узме род. млож.

ла; двадесет људи, двадесет и један човек, двадесет и чешири човека, двадесет и пет људи; сто традова, пеш отошина села и т. *) А кад се говори о живим стварма средњега рода, онда се основно име претвори у самостојно, као што је мало прије речено. Стотина и иљада склањају се као и остала сушт. имена другога склоненија, и показују број имена сушт. без разлике рода, и у склањању сушт. остаје једнако у род. млож., н. п. стотина оваца, стотине оваца, стотини оваца и т. д

1) Један, једна, једно, показује име суштествително (у сва три рода) у имен, јед., н. п. један човек, једна жена, једно дијете; два, три, четири, показују имена сушт. мушкога и средњег рода у род. јед, а женскога у имен, млож, н. п. два човека, три камена, чешири брда, двије воде, при горе, четири жене и т. д. а пеш шест, седам и т. д. показују имена сушт. (у сва три рода) у род. млож., н. п. пеш људи, пет жена, седам сёла, осам весала и .д. А кад се дође у броју на сложена с један, два, три, четири, онда сушт. опет дође у јед. број, н. п. двадесет и један човек, Двадесет и два човека, двадесет и три човека, двадесет и четири човека, двадесет и пет људи и т. д.

2) Самостојна, која у јед. броју служе за живе ствари средњега рода мјесто: основније, а у млож. броју имају значење прилагателни имена, н. п. двоје (двое), троје (трое), четворо (четверо) **), петоро, шесторо, седморо, осморо, деветоро, десеторо, једанаесторо, дванаесторо (може се чути и двоенаесторо), тринаесторо, четрнаесторо, петнаесторо, шеснаесторо, седамнаесторо, осамнаесторо, деветнаесторо, дваДесторо (дваесторо и двадесеторо), двадесет и једно, двадесет и двоје, Двадесет и троје, двадесет и четворо, двадесет и петоро, двадесет и шесторо, двадесет и седморо, двадесет и осморо, двадесет и деветоро, тридесторо (триесторо, тридесеторо), четръесторо (четрдесеторо), педесеторо, шесеторо (шездесеторо), седамдесеторо, осамдесеторо, де ведесеторо; сто и једно, сто и двоје, сто и троје и т. д.

Самостојна имена бројителна склањају се у јед. броју ево овако:

[blocks in formation]

Као двоје склања се обоје и обадвоје; као троје светроје,

а остала сва као четворо.

остала

А у млож. броју склањају се ова имена бројителна, као и прилагателна првога склоненија, и употребљавају се не само у средњему, него и у мушкоме и у женском роду, н. п. проји јади; проја врата; роје чарапе и т. д.

3) Редиа, која показују имена сушт. у ред постављена ви, други, трећи, четврти и т. д.

,

н. п. пр.

Први, други, трећи и четврти, постала су особитим начином, а остала постају од основније с додатком и, н. п. пеш-и, шест - и (седми и осми избацују а), девет-и; двадесет - и, двадесет пети, и т. д. Али од стотине и од иљаде нема и никако, а даље говори се

*) И овђе се до десет у склањању претвори основно име, у мушком роду, у сушт., н. п. пет, петорице; шест, шесторице и п. д. **) И тако сва остала имју на оро и на еро, н. п. пешоро или петеро, дванаесторо и дванесшеро и т. д. Мени се чини да је обичније ово на оро.

[ocr errors]
« PreviousContinue »