Page images
PDF
EPUB

се изговарају са ф (н. п. ђерђеф, аферим, седеф и т. д. *), a такове Бекоје морамо узимати и Грчке и Латинске: зато ћемо и Ми узети ф међу наша слова.

* Изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србљи или са свим изоставили (као Талијани у Латинским ријечма, опоге од Латинскога honor и т. д.), н. п. ора, Вла, лад, ром, рабар; манути, дунути, маовина, дуовник и т. д. или су га промијенили 1) ув, н. п. сув, глуб, куваши, дувати и т. д. 2) у г (у Ерцеговини, и то понајвише на крају ријечи), н. п. доБог, виђег, нађог, чуг; ораг, навог брда и т. д. 3) у ј, н. п. смеј и т. д. 4) ук, н. п. женик.

Какогођ што се г претвара ужи уз, шако се у Славенском јези ку претвара хуси уш, и у таковом догађају Србљи су готово свагда задржали сиш, н. п. Вла, Влаше, Власи; ора, ораси, орашје; дијаши, дишем, мааши, машем; снаа, (даш.) снаси (и снаи); дувати, душем (и дувам) и т. д.

[ocr errors]

Истина да у Српском језику нема ни једне ријечи, ђе би се х изговарало, али га опет морамо узети за туђе ријечи (овђе преба разумјеши и саме Славенске и Росијске ријечи, које ми сад узимамо, н. п. воздух; ја овђе нити би смијо уписати возду, ни воздуг, ни воздуј. ни воздук: зашто онда нити би била ријеч наша ни Росијска), као и ф. 5 Није слово, него је читав слог (∞, или от) и ријеч. Од прије, док није било аршије ни штампе, морали су људи све књиге писати на паргаменту (углађеној кожи), који је био млого скупљи од најљепше артије сад; зато су се старали да пишу што се може краће; и тако су почели надмешаши шишле и скраћивати онакове ријечи, које често долазе, и које сваки ласно може погодиши, н. п. хс, оц, двдь, ѣ, гь, значи христос, отац, давид, Бог, господ и т. д. Од овакога писања имали су двије вајде: једну што се брже писало, а другу што се штеђео паргамент.

щ Такођер није слово, него је састављено као и ; Руси и остали,

[ocr errors]

СБИ

готово, Славенски народи изговарају га као шч, тако и нови књижевници Српски по Сријему, по Бачкој и по Банашу; а остали сви Србљи (као н. п. по Србији, по Босни, по Ерцеговини и т. д.) и Бугари изговарају га као шт, н. п. аще, щедрота, пища, пещера, чате аште, штедрота, пишта, пештера и т. д. **). Ово је био говор, како га (наши) књижевници изговарају у читању Славенски књига, а у Српском језику имају оне ријечи, које се у Славенском језику пишу са щ, или шт, н. п. штит, защтимими штука, штене, штипаши, пришт и т. д. или ћ, н. п. ноћ, пећ, моћи, пећи, жећи, пишући, одећи, позлаћен и т. д. ы Има глас између е и и (готово као Њемачко й), али у Српском језику нема таковог гласа, ниши га Србљи могу изговорити, него га у црквеним књигама читају као и, н. п. син, риба, бик и ш. д. . Није (данас) слово никакво, него је знак, који умекшава полугласна слова, н. п. учитель, конь, лебедь, радость, чати се учитељ, коњ, лебеђ, радосћ и т. д. ***). У старим књигама Славенским нема ниђе дебелога јера (ъ) него свуда мало (ь), н. п.

*) Србљи, који живе по варошима (како у: Сријему, у Бачк. и у Бан. тако и у Србији и у Босни, радо изговорају ф, тако, да га кашто и у нашим ријечма узму мјесто в (понајвише у онаковим ријечма, ђе је У Славенском језику x пред в), н. п. фала, фалиши, уфатити, зафатиши, дофатиши и т. д.

**) И у Сријему има старије попова, који још овако чате. ***) Може бити да Руси могу њим умекшати и остала полугласна слова н. п. 6, р, с и т. д. али Србљи не могу. И само диш напињу се само нови књижевници Сремачки и Бачвански да читају као ђић, п. госпођ, пућ, косћ и т. д. а остали сви Србльи читају, као што и говоре, господ, пут, кост и т, дом

H.

вь заповѣдехь твоихь; кь заповѣдемь твоимь; печаль прієшме 2 грѣшникь «ставляющих законь твои и т. д. Ѣ Није слово, него је слог је, и само се пише у сриједи и на крају послије полугласније слова (а у почетку и послије самогласније слова ни пошто *), н. п. вѣра, мѣра, рѣка, горѣ, чаши се вјера, мјера, рјека, горје и т.д. А кад стоји послије ли н, онда се л чати као, н као њ, аѣ као е (і сал слије се у љ, а сануњ), н. плѣто, нѣдра, чаши се љещо, њедра и т. д.

п. д.

У почетку се изговара као Ѣ (је), н. п. єдинѣ, єжъ, чаши се једин, јеж и т.д. а у сриједи изговара се као е (и пише се за разлику падежа!), н. п. отецъ (у родиш. млож), спасєнія (у имем. млож.) и ю Какогођ што је Ђ сложено изјие, тако је ю сложено из ј и у, н. п. югъ, царю, мою, чаши се југ, царју, моју и т. д. а кад стоји, послије ли н, онда се л чати као љ, н као њ, а ю каб у, н. п. люди, землю, святыню, богиню, чаши се људи, земљу, свјашыњу, богињу и т. д.

А (јус) Као слово не пише се данас нигђе у Славенском језику.

(5) Ми и Руси изговарамо као о, защо га Руси нијесу ни узели међу своја слова. за (а) Сложено је из ј и а (као и ѣ из ј и е, и ю из ј и у), н. п. заворъ, кагода, царя, моя, творятъ, чати се јавор, јагода, царја, творјаш, мојаи т. д. А кад стоји послије лин, онда се

л чати као љ, н каоњ, а я као а, н. п. земля, святыня, чати се земља, свјашыња.

Изговара се као кс (и Руси су га већ одавно изоставили). 4 Изговара се као пс (и ньега су Руси изоставили).

• Само је за Грчке ријечи. Србльи је друкчије не могу изговорити, него као т; Руси понајвише пишу (и изговарају) ф мјесто о, н. п. Феодоръ, Афини и т. д. А у ђекојим ријечма пишу (и изговарају, као и Србљи) и мјесто, н. п. театеръ, математика, аптека. Такођер је за Грчке ријечи, и изговара се двојако: 1) као в, н.п. Паѵелъ, еѵхарїстїа, eѵаггеліе. 2) као и, н. п. мѵро, шѵран, и ш. д. Већ и Руси пишу Павелъ, евангелїе, тираннъ и т. д.

Ово је био говор о Славенским словима, којије ми немамо (ниши нам требају); сад да речемо неколике ријечи о нашим словима, којије Славени немају. Славени немају ђ, ј, љ, њ, ћ, џ.

џ Је и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјеџбати, наруџбина). 5 и К. Ако у Славенском језику лебедь, Господь, швердь, адѣ, мѣ

дь

треба читати лебеђ, Госпођ, шверђ, јађ, мјеђ; апуть, радость, милость, (ако треба читати) пућ, радосћ, милоск: онда Славенима треба ђ и ћ, као и нама: защпто они само слова немају, а гласове имају као и ми.

и Требало би Славеиима какогођ и нама. Кад би у Славенском језику (или барем у Русијском) било љињ, онда бисмо знали, или треба нашими конем, или коњем; кони, или коњи; конски, или коњски; учителем, нли учитељем; учители, или учитељи; на земли, или на земљи; воли оца небеснаго, или вољи оца небеснаго; книга, или књига; коли, или кољи; жни, или жњи; љублен, или љубљен; обновлен, или обнов„љен; сохранен, или сохрањен; онда бисмо ласно могли одсудими, или имају правије ђеца, која поју у цркви Буди имја Господње, или учитељи и свештеници, који читају Господне и т. д. Код нас ђекоји учитељи Славенскије граматика кажу, да у оваковим ријечма ли и ни треба чашиши љиињи : зашто је (веле) у именителном умекшано лин, па свуда остаје као љињ; али је то слаб изговор: кад би тако било, онда не би требало ни у другим падежима писаши я ни ю, него а и у, н. п. требало би писати землу, волу, боги

***

[ocr errors]

квице.

[ocr errors]

ну, 'кона, учитела, кону, учителу, па би се чашило земљу вољу, богињу, коња, учитеља, коњ њу, учитељу: него је то, с опроштењем, крпеж, који показује недостатак Славенске БуТако је исто потребно ј у Славенском језику, н. п. кад се пише у имен. струя, Троя, судїя, у вин. струю, Трою, судїю: требало би и у род. и у дам. писати струји, Троји, судији, а не струи, Трои, судїи.

О ГЛАСОУДАРЕНИЈУ.
(de accentu)

У Српском језику имају 4 различна ударенија гласа, и по њима су ево начињена 4 знака:

Први (`) стоји над оним словом, ђе се глас оштро изговара, н. п. вода, врана, вуна, земља, премешаши, премешнуши, шица, пити, кост, прст и т. д.

Други (') стоји над оним словом, ђе се глас управо протеже, н. п. грана, овца, сека, рука, викаши, душа, рикаши, весеље, пркати, срна и т. д.

Трећи ( стоји над оним словом, ђе се глас као округло разлази, н. п. глад, благо, тело, бир, сунце, круг, рој, памтиши тон, крв, трк, цоњка и т. д.

[ocr errors]

Четврти (^) стоји над оним словом, ђе се глас тако протеже, да од протезања прелази нешто и на друга слова, која иду за њим, н. п. наво; (и свуда у родиш. млож.) десет људи, пеш оваца, свију народа и т. д.

Које ријечи на ком слогу имају који знак гласоударенија, то ће се по времену одредити у граматикама; а ми овђе за сад само да опоменемо још нешто код обије знака гласоударенија, да би се лакше могао познати прави тлас ријечи:

1) Глас је првога знака (`) двојак, које се особито може познати у једнаким ријечма, н. п. бацати оштрије се изговара кад значи рефеп, него кад значи wetfen ; тако се ора изговара оштрије кад значи bie rete Beit, него кад значи діе и тако се изговара оштрије јарица млада коза, него јарица шеница и т. д. зато сам ја у оваковим ријечма метнуо два знака (*) ђе се оштрије изговара, као што се може виђети код бацаши, јарица, пара и т. д.

2) Код трећега (") треба упамтиши: а) ђе је гођ на другом, или на трећем, или на четвртом слогу овај глас, онђе пред њим мора бити на ком слогу и оштри ('), н. п. овчар, рашар, радост, господар, готовљење, горопадник, војводовање и т. д. зато ја нијесам (свуд) ни метао оштрога на први слог, ђе је ово на другом, као н. п. под овчар, рамар, рвач, радост, рањење, ношење, мошање, гњецован, голетан, грађанче и п. д. 6) овај се глас налази код свију ријечи, које се од несавршителни глагола граде на ње на предпошљедњем слогу, н. п. готовљење, ријење, војводовање и т. д. зашо га у оваковим ријечма не би требало ни писати (кад се зна да је свуда), као што га ја нијесам писао у оним оваковим ријечма, које напријед имају глас другога знака, н. п. писање, стругање, досађивање, откупљивање, љубљење, и т. д. в) гопіово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи, н. п. памћење, дим, радим, шарам, вежем и т. д. (у оваковим глаголима).

су

3) И четвртога је знака (^) глас двојак, које је најлакше познати у једнаким ријечма, н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лијепи друга (што се конци препредају): овђе се у десет лијепи друта не протеже тако глас, као у седам друга, него се изговара друга, тако исто кад се рече: виђели смо на небу 10 дуга, и донијели смосваки по 10 качни дуга; десет грана, и допао рана иш. д.

4) Глас не остаје све једнако на једном слогу, него се мијења, н. п. вода, воде, води, воду, водо, водом, води, воде, вода, воДама; соко, соколе, соколе; лонац, лонца (а ронац, ронца!), лонци, лонаца, лонцима; писати, пишем, писаше; јунак Пунака, јуначе, јунака и т. д.

СКЛОНЕНИЈА.

(de substantivorum declinatione)

Српска имена суштествителна имају четири скломенија.
Прво Склоненије,

По коме се склањају сва имена мушкога рода, која се свршују на полугласно слово и на у, и она на а, која и у родителном имају а; и на о, ноја у род. имају ла; и неколика на е,

H. II.

[blocks in formation]

*) у пјесмама се налази ђешто дам. млож, као твор. јед. (као што је и у Славенском језику), н. п. Биће доста меса и габраном; Тако Турком Турски селам даде и т. д. Бешто се овакови даш. млож. падеж може чути и у говору, особито у Бачкој (по варошима), и понајвише код они имена, која у млож. броју нарасту на еви или на ови, н. п. воловом, соколовом, царевом; пријатељем, момком и т. д. Али од Србијанаца, од Бошњака и од Ерцеговаца, ја то нијесам чуо никад, него би још и у пјесмама прије казали воЛовим, соволовим, царевим, пријатељим (као Турски Турцим Бога називаше); или волов'ма, пријатељма и т. д. а не вјерујем да би и Бачвани казали, н. п. прстом, зубом, ноктом? **) Бешто се може (особито у Сријему, у Бачкој и у Банату) изоставиши ово ма у твор. и у сказ. млож., н.п. сјелени, на волови, у вошлови и т. д. И овако се по реченим мјестима (особито у иисању) изоставља ма у твор. и у сказ. код свију имена (осим трећега склоненија) суштествителни и прилагателни, и код ђекоји мјестоименија (н. п. мој, твој, свој, чиј). Али у Србији, у Босми и у Ерцеговини, слабо се и у пјесмама чује (н. п. А с ајдуци како начинимо), него се радије изостави пошљедње а, или и испред м н. п. На синџирим ситне шитренке; у Руњанским зеленим шли Бицим Под чадор ма робље подјелище и т. д

1. Код овог склоненија треба упамтити:

1) Имена бездушни ствари имају у јед. броју вин. као именителни. 2) Имена, која се свршују на ђ, ж,ј, љ, њ, ћ, ч, ш, имају у зван. јед. у мјесто е, а у твор, ем мјесто ом, н. п. смуђ, зват. смуђу, твор. смуђем; нож, ножу, ножем; змај, змају, змајем; краљ, краљу, краљем; пать, пању, пањем; манић, манићу, манићем; колач, колачу, колачем; миш, мишу, мишем и т. д. али јеж, јежом! Ђекоја имена и на ар имају овако, н. п. писар, писару (и писаре) писарем (и писаром); господар господару, господарем (и господаром); цар, царе, царев (!) и т. д.

3) Имена, која се свршују на ц, у зваш. јед. премјењују ц на ч, а у твор. и она имају ем мјесто ом, н. п. стриц, звам. стриче, твор. стрицем и т. д. Осим зец, зецом; мјесец, мјесецом.

4) Имена, која се свршују на 3, у зваш. јед, премјењују зна ж, н.п кнез, зват, кнеже и т. д. Али која се имена ријешко говоре у зваш. јед, код они се може чути и на зу (мјесто же), н. п. Ој Французу царе

Силовити!

5) Имена, која се свршују на г и на к, у зват. јед. премјењују г на ж, ак на ч; а у млож. свуда осим род. и вин. г на 3, а к на ц, н. п. рог, зваш. јед роже, а у млож, броју рози, розима; јунак, јуначе, јунаци, јунацима и т. д. Али имена која се свршују на дак, так и чак, и у род. губе а, аријешко се говоре у зват. јед., код они би се прије казало на ку, него би се промијенило к на ч, н. п. патак, пашку! (мјесто паче!), мачак, мачку! (мјесто маче!) и т. д. Али која се често говоре, она имају као што треба, н. п. мешак, тече!

1

6) Имена, која се свршују на ац, и на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, ањ, ап, ар, ас, аш, ач, у свима осталим падежима (осим род. млож.) губе а, н. п. знанац, знанца; момак, момка; ўгал, угла; угаљ.угља; јарам, јарма; ован, овна; жовањ, жрења; кошао, котла, вјетар, вјетра; овас, овса; лакат, лакша; Бирач, Бирча и т. д.

7) Сва имена, која се свршују на о, и млога друга, особито једносложна и двојесложна, нарасту у млож. броју на еви или на ови:

а) На еви нарасту она, која у твор. јед. имају ем, н. п. смуђ, смуђеви; нож, ножеви; краљ, краљеви; пањ, пањеви: цар, цареви; броћ, броћеви; мач, мачеви; кош, кошеви и т. д.

6) А на ови сва остала, која у твор. јед, имају ом, н. п. град, градови; поп, попови; котао, котлови; соко, соколови; гавран, гавранови; јастријеб, јастребови и т. д.

Но ова сва имена могу имати и по правилу, и код ђекоји се говори обадвоје, н. п. миши и мишеви; рози и рогови; пијетли и пијетлови; суди и судови и т. д. а код остали се чује у пјесмама, н. п. пуши, ножи, орли, говрани: Ђе се вију орли и гаврани и т. д.

8) Имена народа, која се свршујуна ин, у млож. броју у свима паДежима губе ин, н. п. Бугарин, Бугари; Србин, Срби; Латинин, Лашини и т.д. Али Турчин каже се Турци (као од Турак).

9) Имена, која се свршују на дац и на тац, у свима осталим паде жима осим род. млож. губе диш, н.п. желудац, желуца, (род. млож.) желудаца; отац, оца, оцу, оче, отаца и т. д.

10) Мије, грије, смије, може бити да би у млож. броју могли имати и на еви (мијеви и т. д.); али (по Рес. нарјечију) ме, гре, сме, и у швор. јед. имају само на ом.

[ocr errors]

11. Особито треба упампиши код ђекоји ријечи:

1) Нека имена имају урод. млож. и мјесто а, н. п. цов, цови; мрав, мрави; мјесец, мјесеци; ват, ваши; динар, динари; а ђекоја имају и а и и, н. п. сам, око 9 сати и пуно 7 сама; пуш, пеш пу. ша, а у Сријему, у Бачкој и у Банату, пет пути и т. д.

2) Гост има у род. млож. гостију и гости.

3) Дан кад се сам склања, онда иде по правилу, н. п. дан, дана; у млож. броју дани и т. д. А с ријечима Ђурђев дан, Јовањ дан и п. д. има у род. дне, н. п. у очи Ђурђева дне; ођурђеву дне. 1 Тако се говори два дни (двадни), шридни (тридна); а даље се каже

« PreviousContinue »