Page images
PDF
EPUB

н. п с т о двадесет и, то рис па пед' се п седми, пеш с мо ті ина деведес елі осми; иљада двадесе пі пі рећии п. д.

Сва редна бројнптелна имена (осим трећ и) склањају се, у сватори рода и у обадва броја, као цијела прилагателна првога склоненија, а пре. ћи по другоме.

4) Умложна, којима се одговара на пипіање коликогуб? или колико спи рук? н. п. двогуб, или двоїструк; прогуб, пі рост рук, че творогуб, пепторострук, двојак, пројак, и т. д. Ова бројителна имена нијесу друго ништа, него прилагателна имена, која су поспала од самостојни бројипіелни имена с додатком губ или-спрук (осим двогуб, двосп прун, двојак; трогуб, прост руск, піројак) и склањају се (цијела и усјечена) као и остала прилагателна имена првога склоненија.

5) Нарјечна: а) којима се одговара на пипање колико пута? н. п. једанпўпи (мјеспiо једанпуп каже се и једно м), двап ўп (двапула), тріп ў п (трирупа), че пири пӯ пі (че пi ири пута) ; пет пу

ii a*), шести п у па и пi. д. б) којима се одговара на пипіање који пупі ? н. п. први пупі, други пуп, прећи пуп и и. д. Као што се мјесп» једаніі упі говори једном; тако се, и мјесто први пупі, други пуп, прећи пут, че по врпи и пуши и т. д. говори првом, другом, піреком, че піврпом, пеши ом и п. д. и ово су права имена бројителна овога реда, а једанпуп, два пу па; први пупі, други пуши пп. д. му су по двије ријечи.

Ова се бројителна имена не склањају, као ни остала на рјеч ја:

Бекоји граматици узимају међу бројителна имена и оне ријечи", које показују неизвјесно млошпіво спiвари , н. п. млого, мало, ко, оспівали, чи пав, пола и п. д. Између овије нужно је нешто упампити код неколико: какого, шпо два, три, че пири, по

показују имена сушп. мушкога и средњег рода у род. млож , а женскога у имен. Мілож., піако исто инеколико кад значи мање од пеfі, н. п. неколика човека, неколика ћете па, неколике овце; а кад значи више од четири , онда показује са имена сушт. у род. млож., н. п. неколико ауди, неколико јаја, неколико оваца и т. д.

неколи

[blocks in formation]

Мјестоименија су шeспoрoгуба :

І која показују при лица: ја, пi и, он; повима ћемо узети у склањању и

ІІ. Поврашно себе, која се ево овако склањају :

јединс п вени број.

(мушк.) (женск.) (средњ.) ија,

mй.

дн (он) дна. оно. Р. мне, ме. мебе, me. њега, га. ње, је, њега, га. себе.“ Д. мени (мене), мин. пәби (шебе), ші. њему, му. њој, јој. њему, му. сәби(себе, В. мене, ме.

шебе,

me. његаењга, њ) њу, је. (њега, га). себе, се. 3.

пи. Т. Мнбу.

щобом. юімеѓњіімі). њоме (њбм). њиме(ым). собом. С. мени,

1њему.

њој, њему. себи.

mеби.

*) у Бачкој и (Бешто) у Сријему говори се пуши мјеспо пута, н, п,

цеп пуши, ще с п у пји и п. д.

[ocr errors]

мложествени број. И. м.

дни.

дне. она. р. нас.

вас. . நரி , д. нама, нам *). вама, вам. њима, им, B. нас.

вас. . wit, i, 3. ви.

за сватри рода. T: нама,

вама. њима, с, нама.

вама. .

себе,
себи (

се), себе, се,

њіма,

собзм,
ceni,

Код овије мјестоименија преба упамшипти :

1) Мјеспоименија првога и другог лица имају у род. дап. и вин. јед., и у даш. млож. броја двојако; а мјестоименија трећега лица имају двојако у сваири рода и у обадва броја у род. дап. ну вин. Бекоји мисле да је то све једно (као н. п. код прилагателни имена ж у пога ижу пог; ж упоме, жу: по му, и жумо м), него само да је ово друго уговору скраћено од првога.*) Може бити да је ово друго постало некад од првога, али је данас у говору са свим различно једно од другога. Прво (мене, тебе, њега, ње; мени, птери, њем у, њој: мене, пебе, њега, њу и пп. д.) стоји: а) у почетку н. п. не може се рећи ми смо дали, га сам виђео, пе су звали ; него пеби смо дали, њега сам виђео, тебе су звали и п, д. 6) кад је сила говора (9aborut) на мјестоименију, н. п. зовни њега, казао сам и теби, дао сам н шебну и њој, даку вама и њима и т. д. в) послије предлога (осим мјесмон: +нија првога и другог лица у вин. падежу), н. п. код мене, код meбе, код њега, код ње , кмени, к вама, к њима , к њој; а у вин. падеж у у првога пудругот лица говори се обоје, н. п. за мене или за ме, за тебе или за пе; пред мене или преда ме , пред себе или преда е, пред себе или предa ce ; ay прећем лицу само се прво узима, н. п. пред њега (предань, предањта), пред њу (преда њу), пред њи (преда њи) и т. д. А уосттiaлим догађајима говори се друго (ме, те , га, је, се ; ми, пи, му, јој; нам , вам, имi, ii, и), н. п. боји ме (те , га, је, й) се, казао ми (ти, "му, јој; нам, вам, им), звао сам га и пп. д. ***).

2) М ни пи: а) узима се кашпо мјесто моји півој, н. п. јеси ли ми виђео коња ; виђео сам по ин брапа ; био сам п и код куће и т. д. А 6) кашпо не значи готово ништа, него се говори (особиio , пи) као за неко чудо, н. п. лијепа пт и је , јади је убили! чудно п и га превари! Чарна горо пуна ти си лада! Ньу ми пипа Громовник Илија (не опомињем се више за мин). в) Снип сам пi и се наспавао; јеси ли ми здраво путовао ? и п. д. Ово иде у прво значење (мјесто мени и п пеби).

3) Мјестоименије трећега лица има у вин. јед. мушкога и средњег рода, осим њега

га, још њи њга; и ово се узима само с предлогом, и у значењу се не разликује од њега, н. п. зањ, за њга или за њега; предањ, предањ га или пред њега; ми моњ, ми моњга или ми

4) Мјеспоименија првога и другог лица имају у да, јед. осим ми и пти, још двојако: мени или мене, те би или пi ебе. Народ понајвніше говорит мене, тебе ****), а списаптељи и књижевници мени, жеби (да се разликује од Винителнога!).

5) Текоји додају у род. дап, вин. и у сказ. једин. броја, и у. дат, и сказ. мілож. на крају ка, кар и карена, н. п. меника, мени каря мени карена; шеб іка, шебинар, шебинарена; менёка, ме

мо њега и т. д.

* у Крајини Неготинској и у Црној: ријеци говоре и ни (мјесто намі), н.

п. да ни си пи жив господару! да ни је Бог дао и т. д. **). Залio ђекоји пишу 'га, 'му, 'им и т. д. ***) Ја мислим да и у Славенском језику овакова разлика има између

мнѣими, певѣ и пи, мене и мя, мебе и пя, себеи си (прем да наши дојакошњи Славенски граматици никакве разлике не надомињу). Да ли би (н. п.) све једно било : Помилёй мя Боже, и по

мил&й мене Боже ? яяяя) Ово је управо од Славенскога мнѣ, лебѣ (е мјесто ћ, као и на

више мјеспia).

некар, мeнeкaрена; њега,ка, његакар, његакарена и п. д. (у опушкоме и у средњем роду).

6) Код свију и ми е на винителни је падеж у средњем роду као имен. , а код ови мјестоименија није, него је внн. у средњем роду као и у мукоме, н. п. шта је пом $ememy, пе плаче?

избила га мами; камо піи платно? однијела га вода и т. д.

7) Тако је код свију имена једнак у јед. броју дап. и сказ., а у млож. броју дап. пвор. и сказ. , а овђе није: зашто сказ. у јед. броју не може имати ми, пн, му, јој, него само мени, піе би, њему, њој, нити у Улож. броју могу имали твор, и сказ: на м, им, него само нама, њима.

ІЇ. Ќоја што присвојавају, н. п. мој, моја, моје; пвој, ја, твоје, свој, своја, своје; наш, наша, наше; ва ш", ваша, ваше; њиов, њинова, њиово; његов, његова, његово; њен, њена, њено (ње зин, њезина, њезино); нечиј, нечија, не чије; ва чиј, свачија, свачије; ничиј, ничија, ничије.

Мој, пвој, свој, склањају се ево овако:

I B0

јединствени број:

3. мэј,

мушi к.

женск. средњ. и, мој,

моја, моје, р. мјега(-ёга), моjer(-ег), мога, мог, море, мојега(-ёга),мојег(-ёг),мога,мог, Д.мјему(-ему), мојем(-ём), моме,мом, мојој мојему(-ём у), мојем (-ём), моме, В мојега(-ёга),мојег(-ёг),мога, мог(мој),моју, моје,

мом,

моја, моје, т. мојим (мојим), мојијем, мојом, мојим (мојим), мојијем , Смојему(-ёму),мојем(-ём), моме, мом, мојој, мојему ( ему), мојем (-ём), моме,

мом; міложествени број. И. мји,

моје, моја,
Р. мојиje, Mojit,
Д. мојима (мојима), мојим (mojiм), мојије за сварашри рода,
В. моје,

Meje,

моје, моја, т. мојима (мојима), мојимі (мојим), мојијем с. мојима (мојима), мојим (мојим), моријем за сва при рода,

Његов, њиов, њен и њезин, склањају се као ж уп; наши ва ш; као врући; а нечиј, ничиј и свачиј, као ҷиј.

IV. којима се што показује, н. п, пај, піа, по; свај, два, сво; исми, испа, исто; піакови, пакова, паково (пакав, таква, пакво); овакови, овäкова, оваково (ова кав, оваква, ов аквб); онаковій, онакова, онаково (она кав, она квал рнакво).

Тај, овај, онај, склањају се ево овако:

моја,

3. мојн,

[ocr errors]
[merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

иложествени број. И. mй *)

пе, mia, ", пије , mй,

за сва природа. "Д, пима, пам, пијем B. me,

не 3. т. mйма, им, пијем

засва природа с. mirva, пійм, тiјем

Испи, пак ови, овакови, онакови, склаьају се као лупи.

у. Којима се што пита, н. п. који, која, које? ко (пк ))? ш по (шта) ? чиј, чија, чије? какови, какова, каково (ка кав, а ква, какво) ?

кои што склањају се ево овако: и, ко (шко),

imò (uma) р. Кога ,

vera (uma) Д. коме, кому, чему, В. Кога,

шпо (штај 3. T. Kilme , KAM,

чиме, чим, c. коме, кому, чему,

Који склања се као мој; како ви као тути; а чиј (чији ?) управо као врући, али опел због неки мали разлика ў говору даћемо му особипо склоненије :

јединствени број.

му шк.

Женск. средњ. и, чији, чі (чт)

чија, чије, Р. чијега (чијега), чијег (чијег), чије, чијега (чијега), чијег (чnijer), Д. чијему (чајему), чијем (чијем). чијој, чијему, (чијему), чијем (чјем), В. чијега (iјега), чијег, чијег (чиј), чију, чије, 3. Т. чијим (чим)

чијом,

чијим (чім) с. чијему (чijevry), чијем (чијем), чијој, чијему (чијему), чијем (чијемі).

мложествени број. И. чији, чиј (чӣ)

чиije, чија, Р. чиізије (чије), чији,

за свапі Д. чијима, чијим ,

при рода В. чије,

чије, чија, 3. Т. чијима, чијим

засва природа с. чијима, чијим

VI. која се односе на ствар ; пакова су мјестоименија: кojи, кои шпо, која по себи нијесу друго ниша, него мјестоименија којима се пила, само по се у другом смислу употребљавају, н. п. ја, који (која, које) желим ; піи, који (која, које) знаш; он (она , оно), који (која, које) имга ; људи, кои мисле —; који човек мисли да све зна, онај се не може нигда ііоправити; види онај, који ведри и облачн; вала Богу, који је дао; која устia рекла, она и одрекла; ко ради, Бог не брани ; ко се у коло вапа, у ноге се узда; код кога се нађе, да -; с ким је опишао, не е до; Ки и пІ. д.

[ocr errors]

*) Може се ћешто у Србији чупи имиз й, род. п і зӣ и шкізије, даш.

швор, и сказ. Шиз йма, шці зӣ м, шизије м.

Кад је говор о трећем, лицу, највише се гогори што мјесто кеј и, која, које, али по особистом синтаксису, н. п. човек, што је био код мене ; жена, што смо је виђели; вино, што смо (га) пнли; човек, што смо код њега ноћили ; човек, што су му коња украли; човек, што смо та *) данас виђели; човек, што смо дошли с њиме і сполица, што се на њој сједи; књига, што се из ње учи; перо, што се (њи») пише **); чо. век, што смо о њему говорили ; подај оном човеку, што је донијо срећу; мепінн код оног човека, шишо сједи онамо ; подај оним људима, што спіоје на пољу и ш. д..

о. глагоду.

(de verbo). По значењу могу се глаголи раздијелили у при реда: 1) неки глаго ли показују да ко ради што'извјесно изван себе, што свагда мора спаја

ми у вин. Надежу, н. п. писап и књигу, сјећи дрва, копали виноград, јеспи меб, носи пи воду и т. д. и. они се глаголи зову. дјејствителни (послујући ?). 2) неки глаголи показују да се посао враЖа на онога, који га ради, н. п. бријем се , кајеш се, надатисе, навањиваля се и т. д. и ови се глаголи зову повраћа пелни ***), који у правом смислу нијесу друго ништа, него глаголи дјејствипиелни : зашто. и њнов посао спіоји свагда у вин. падежу (само што није изван онога, који та ради), н. п. бријан и се (себе), весели п исе, као бријатига, весели ми ме и т. д. 3) неки глаголи показују само стање лица или ствари, или посао, који не иде ни на шпо, што би стајало у вин. падежу, іrего је у ономе који га ради, н. п. бодовали, спава ли и, или, cjeдипі и; гори дрво, пече вода, узди са ти и т. д. и ови се глаго: ли зову средњи (verba neutra) ****).

Примјеч. 1) Ово разделеније глагола готово не вриједи ништа : зашто готово сваки дјејствителни глагол може бити и средньи (али. прави средньи глагол не може бипін дјејствителни) , н. п. пјевал и пјесму, зіграти коња, копани виноград, орами њиву, викапи и људе, по су дјејствителни глаголи; али кад се рече (и разумјева), н. п. боље је пјевал и него плакати; матор се коњ не учи уграми; нип умијем орап ни копани; јечам прче а ракија. виче *****), онда су ово све средњи глаголи.

2) Наши Славенски граматици називају још неке глаголе, с трада-.. пелнима, а неке отложи пелни ма (deponentia) : но такови глагола ни. ми има у Славенскоме ни у Српском (као ни у Њемачком) језику ******), него.

*) Кад се говори: о бездушним стварима, онда се у мукоме и у сред:

њем роду га, и у женском је може изоставити, н. п. нож, што.
смо данас купили; да ми платим чашу, што сам разбно; добра је.
она пушка, што си ми поклонио; какво је оно вино, што смо данас.
Пили и т. д.
Код оваковије ријечи, којима се што ради, често се у говору изоставит
оно њиме (њим) и њоме (њом), н. п. брус, што се брипіва оштри ;

лопапта, што се жито вије; гвожђе, што се кашике дубу и п. д. ***) Наши Славенски граматици овакове глаголе зову с традател

нима, анеке о ложи елни ма. ****) Ово је узето из Латинске граматиске, зашто Лапини имају. гла

голе дјејствителне и спірадалелне, а ови нипи су дјејспівителни ни страдателни, него између њи средњи (као и средњи

род између мушкога и женскога). *****) Кад узјаше пијан човек на угојена коња, па трче и виче. *****) Bef ако да би ко узео (за опложителни глагол) чупи, који има

значење глагола савршителнота, а спреже се као глаголи несавршителни, т. і. има полу пропавшие вријеме, приҷаспије (и дјејепричаспије) садашњег времена и сунишествително од причастија страдалieлнoгa : чуја, чујаше, чуі асмо, чујасше, чујау; чујући чув ёцье (қ. и. до чувењу).

« PreviousContinue »